Milenijumska robija

„To smo i očekivali“ – tako je nekako rekao Aco – „ali nećemo se osvrtati na prošlost, gledaćemo u budućnost“. Budući da žalost kardinala ne sme biti veća od papine, kamerlengo Vulin se tim povodom uopšte nije oglašavao – ili mi je možda nešto promaklo – a spoljni Dačić je u Buenos Ajresu blagoizvoleo promrljati da je „presuda u redu“, ali da „haški sud nije imao za cilj pomirenje, već da dokaže da su Srbi jedini krivci u prethodnom građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije“.

E sad, Haškom kadiluku se svašta može prebaciti, nesporna je činjenica da je nepočiniteljima nesrpskog porekla (pre)često umeo da pogleda kroz prste, ali nesporna je i činjenica da je jedan visoki haški dužnosnik – pretpostavljajući kakve će reakcije presuda izazvati u Beogradu – odmah posle izricanja presude naglasio da je na procesu suđeno samo Mladiću, a ne i srpskom narodu, što me je navelo na nenarodnu pomisao da krivicu ratnih zločinaca, po nacionalnosti Srba, celom srpskom narodu ne „prišiva“ Haški kadiluk, nego srpska nacionalpopulistička elita (svih boja) i to iz niskih pobuda, od kojih je najvažnija – zabašurivanja odgovornosti za udruženi zločinački poduhvat u kome je Ratko Mladić – kako bi Zemunci rekli – bio samo „pucač“, dočim su glavni organizatori i inspiratori izmakli ruci pravde i ne samo da su izmakli nego – uz opravdano odsustvo onih koji su u međuvremenu zamakli prirodnom smrću – i dan-danas vode glavnu reč u Srbiji.

Sasvim je drugo pitanje (i basnoslovan problem) zašto se zabrinjavajući broj Srba oseti osuđenim kad god haški tribunal osudi nekog ratnog nepočinitelja, Srbina po narodnosti, i zašto naslovnu stranu državotvorne Politike na kojoj je u nedelju, recimo, pisalo – „Srbi osuđeni na gotovo hiljadu godina zatvora“ – ne upotrebi u klozetskohigijenske svrhe, nego na sugestiju Politikine redakcije dobrovoljno odlazi na izdržavanje milenijumske kazne.

Takođe se možemo zapitati, zašto se isti ti Srbi beslovesno osete kao pobednici Dejvis kupa kad Novak „pokori svet“, iako su za tu pobedu taman toliko zaslužni, koliko su krivi za pokolj u Srebrenici i poraz u „prethodnom“ prljavom ratu, ali i na svim drugim poljima. To je, ako mene pitate, zato što je kolektivni, rodovski identitet „nacionalnog jedinstva“ – teška, inače, jedna fikcija i karabudževina – nadvladao jedinstvo nacije u kulturi i izbrisao lične identitete, pretvarajući „više nego ubedljivu“ većinu Srba u plastelinsku biomasu koju pljačkaške pseudoelite uobličuju u skladu sa svojim potrebama i interesima. Za kraj, setite da je u svojoj žalobnoj govoranciji Dačić upotrebio reč „prethodni“, pa zaključite da iza „prethodnog“ dolazi – „sledeći“.