Mnogostrukost prezidencijalnosti

Bilo je dibidus predvidivo da će – nakon što pred Bogom i srpskim narodom i senatom položi svečanu zakletvu – vrlo brzo uslediti „spontani“ vapaji iz stranke (za sada bez telegrama podrške i napisa u Politici) da Vučić zadrži i položaj predsednika SNS.

Siguran sam da će Vučić, uprkos svojim najdubljim uverenjima, preko volje i na silu Boga poslušati „glas naroda“ koji je za njega „svetinja“ mnogo preča od ustava koji, ako se ne varam, propisuje (u stvari džaba kreči) da predsednik svih građana ne bi trebalo da bude i predsednik jednog njihovog dela, zbog osnovane sumnje da bi takav, dvostruki prezident, bio naklonjenji članovima i simpatizerima stranke nego ostatku državljana.

Ali Vučić je već na inauguracionoj ceremoniji pokazao da za ustav neće mnogo hajati. Ja mu, recimo, uopšte ne bih zamerio operetski performans sa polaganjem ruku na ustav i Miroslavljevo jevanđelje, trogatelno razduživanje/zaduživanje prezdencijalnog barjaka i pečata, počasni stroj i smotru sva tri roda vojske (uključujući nepostojeću mornaricu), pod uslovom da je taj ceremonijal bio propisan državnim ćitapima. Ali nije. Rečeni ceremonijal je bio smandrljancija trusta malih esenesovskih mozgova sa velikim ambicijama.

 Sa druge strane, kako Vučiću zameriti dvostrukost predsedavanja ako se opsetimo da ni pretprošli predsednik svih građana ( naročito onih iz krugova dvojke), JexS Tadić, nije podneo ostavku na položaj predsednika DS-a. Epilog znamo. JexS je – upravo zahvaljujući nezadovoljstvu i rovarenju „naročitih“ krugova dvojke – ostao i bez stranke i bez Andrićevog venca, ali siguran sam da je Vučić – kome gorerečeno bezbeli nije promaklo – čvrsto uveren da je pametniji od Tadića i da neće podeliti njegovu sudbinu, što je, da kažemo pusta nada i klimav temelj jer u tim stvarima ne odlučuje pamet, nego stihije guzica koje se (prečesto) lažno predstavljaju kao umovi i srca.

 Neću se sada na podobije opozicionih analitičara upuštati u predskazanja neumitnosti skorog Vučićevog strmopizda, koji je – dogodio se sutra ili se nikada ne dogodio – potpuno irelevantan zato što će se u oba slučaja strmopizd države Srbije neizdrživo nastaviti sve do konačnog povratka u varvarstvo na krv i na nož zavađenih plemenskih zajednica. Lepo negde reče Srbijanka Turajlić da se razlika između Tadića i Vučića svodi isključivo na intenzitet – a ja bih dodao i bučnost – u neobaziranju na institucionalost i sprovođenju srpstva, burazerstva, partikularizma i samovolje, tako da nam se – ne bio Vučić predsednik ničega ili postao predsednik svega – manje više sve svodi na isto.