Moć dezorijentacije

Neupitno je Turbovukovo pravo da podržava koga hoće; nezgodno je to što se Jeremić još uvek nalazi na položaju ministra inostranih dela. BIH je – bar na papiru – suverena država; koliko znam ima i ambasadu u Beogradu. Republika Srpska je konstitutivni deo Bosne i Hercegovine, pa ako čak Vuku otpišemo na neiskustvo i mladost otvoreno mešanje u unutrašnje stvari druge države, svakako se moramo zapitati: nije li krajnje šljampavo da jedan visoki državni funkcioner podržava jednu od srpskih opcija. Pa, valjda su nam svi Srbi tamo isti, pa neka biraju među sobom koga hoće. Ili je Palikućina rasistička teorija usavršena, pa ni svi prekodrinski Srbi nisu jednako kvalitetni, nego selekciju mora da napravi Vuk.

Drugo sam nešto hteo da kažem. U jednoj državi u kojoj visoki funkcioneri brinu tuđe brige i gledaju tuđa posla, sanjareći o ujedinjenju pod njihovom vlašću, ne samo da je logično nego je i neizbežno da dobrostojeća privatna lica poput Milana Beka otpuštaju državne činovnike. Radi se o Dijani Marković-Bajalović koja se zamerila tajkuneriji, pa joj je zaprećeno gubitkom radnog mesta. Što se i dogodilo. Verodostojnost informacije? Ne može se sa sigurnošću reći. Ali gde god ima dima, tu su i tajkunske p…. Beko je sa indignacijom odbio optužbe i najavio tužbu za klevetu. Gde njemu da tako nešto padne na pamet. I pročaja. Da sam ja na mestu srpske države, okanuo bih se republičkosrpskih izbora i najozbiljnije se pozabavio istragom ovog slučaja. Jer, pazite: ako je tačno ono što Bajalovićeva tvrdi, a nema razloga da nije, i ako se Beko po običaju izvuče, šta će mu onda stajati na putu da jednoga dana ne otpusti i Borisa Tadića, recimo. Pa kud će, onda, Turbovuk? Kao da se i prezident uplašio te mogućnosti, pa je javno izgrdio određene ministre među njima i poetu Slobodana Milosavljevića, koga u novinarskim krugovima sve češće zovu Hollow Man. Bog sami zna zašto? Eto šta ti je dobar psiholog i pedagog. Umesto da naredi Mirku Cvetkoviću da nekim ministrima da ostavke, Boris se, sasvim u duhu prosvetiteljstva, uzda u dobrotu ljudske prirode i delotvornost očinskog ukora. Samo bi falilo da ukoreni prozbore „nećemo više, majke mi“, pa da lakrdija bude potpuna. Mada ne i konačna. Ne treba imati mnogo mašte pa zamisliti na šta će sve da liči kroz, recimo, pet godina. Nespremnost za radikalne rezove u poslovima konsolidacije države, komplikovana nekompetencijom, jako se dugo može maskirati histeričnim nacionalnim konceptualizmom. Moglo bi to ovde i zauvek. Da nije onog rogatog oberkelnera koji pre ili kasnije ispostavlja papreni račun.