Šta ti je surovi kapitalizam! Danas nam je (to jest bio juče) rođendan. I – šta? Umesto svečane akademije, svečanih proseravanja, svečane dodele zlatnih satova zaslužnim novinarima i saradnicima i – last but not least – svečanog krkanluka – mora da se radi. Čisto mi dođe žao što za vreme komunizma (uglavnom) ništa nisam radio, pa sledstveno ne znam ni kako to izgleda.
Kad je već tako, prionimo na posao. Prosu se ovih dana vest da je u Gradskom čardaku pala odluka da se parče jedne (meni iz ličnih razloga drage) ulice na Vračaru – Mačvanske – nazove imenom Mome Kapora. Treba li reći da je ta odluka dovela do još jedne srpske podele. Profesionalni patrioti su, doduše, pozdravili ferman beogradske uličarske komisije, ali su izrazili nezadovoljstvo malenkošću trase dodeljene Momu. Treba ih razumeti! Šta je parčence Mačvanske u odnosu na ogromnost ideje Velike Srbije. Kojoj se Momo (ne Moma, doktore Klajn) početkom devedesetih priklonio iz samo njemu znanih razloga.
Sa druge strane barikade, evroentuzijasti su osuli drvlje i kamenje na samu primisao da bi Kapor, „Karadžićev pajtaš i Mladićev jatak“, mogao dobiti makar i metar ulice. I to gde? Na slobodarskom, slavskom Vračaru, bastionu srpske demokratije! Cinik bi rekao: kakav vam je Vračar, takva vam je i demokratija, ali okanimo se cinizma.
Šta ja mislim? Treba li Momu dati ulicu? Treba! I to obavezno! Fakat je da su mi poslovi i dani slavsko-pečenjarske „inteligencije“, s kojom se vaktile Momo spajtašio, a koja je devedesetih radosno prolivala tuđu krv za oslobođenje srpstva, teška muka duhu i jedna od najsnažnijih motivacija za povraćanje, ali mi ništa manja muka duhu nije ni fundamentalizam „civilnih“, „inkuzivnih“ i „euro“ mudžahedina halk. Ti svati – koji svoju pravednost temelje na (verbalnom) protivljenju zločinima Miloševićevog režima, što je, naglašavam, trebalo da bude obaveza, nipošto vrlina – drže da su bogzna kako osvešćeni, moderni i šta ti ja znam, dočim su u stvari nesvesni adepti jedne vrlo stare, srednjovekovne religiozne doktrine – maniheizma. Manihejci – u ondašnjoj Evropi poznatiji kao katari, a na Balkanu kao bogumili – behu vesela družina koja je svet oko sebe posmatrala pojednostavljeno, u crno-beloj optici. Oni, manihejci, bili su sinovi svetla, svi ostali su bili sinovi tame. Svet je – svi to znamo – vrlo daleko od takve jednostavnosti. Sve je tu pomešano. I žito i kukolj. To samo Bog može razdvojiti! Momo Kapor se jeste obreo na pogrešnoj strani, ali – nota bene – on nije započeo rat, niti je učestvovao u njemu, niti je nekoga ubio i ovaj svet je napustio kao slobodan i neosuđivan građanin, a to bi poklonici evropejstva svakako morali uvažiti. Konačno, ulicu i nije dobio zbog prijateljstva sa Karadžićem, nego zbog knjiga i slika koje napisao i naslikao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
