Monsinjor Marjan

Bude tu često i pravih bisera. Kao što je biser bila jučerašnja obznana (i komentar na nju) da je večiti poslanik čitave lepeze stranaka, Marjan Risitičević izabran za – pazi sad – predsednika grupe za prijateljstvo sa Vatikanom.

Mora da je ta vest gromoglasno odjeknula i u Oservatore-u Romano, zvaničnom glasilu Katoličke crkve. No, dobro. Bilo kako bilo, skupštinski odbori, grupe, podgrupe, delegacije, etc, zapravo su deo ratnog plena i osnivaju se poglavito zato da bi gospoda poslanici pokupili neku dnevnicu i da bi im dupeta videla puta. Nije to srpski specifikum. Osim u anglosaksonskim zemljama – koje ne idu niz dlaku džabaluku – svuda je manje više tako.

Georgije Vukadinović – koji mi je, zahvaljujući rastućim raskolničkim kapacitetima sve draži – smatra da je inauguracija Rističevića na mesto predsednika Vatikan-firendly skupštinske grupe neka vrsta loše šale, s čime će se, fakat, složiti većina makar i ovlašnih poznavalaca Marjanovog lika i dela.

Rističević je, naime, čovek koji je u stanju da pokvari i čekić – što redovno i čini, a krivicu za kvar raznoraznim hokus-pokusima uspešno svaljuje ili na čekić ili na nekog drugog – a kamoli vrlo komplikovane odnose između Republike Srbije i Svete Stolice. Ne zato što bi Risitičević bio pravoslavni fundamentalista nego zato što bi – ako ikada dođe do susreta delegacija srpske (postojeće) i vatikanske (nepostojeće) skupštine – Marjan, šeret kakvim ga je Bog sazdao, lako mogao priupitati nekog kardinala – kako ste, kako žena, kako deca, kao što je vaktile onaj legendarni, prekonoć opravoslavljeni espesovac pitao nekog ovdašnjeg episkopa.

Siguran sam da vatikanska administracija – da ne kažem baš obaveštajna služba – vrlo dobro zna ko je i šta je Marjan Rističević i da će nadležne vatikanske službe Rističevićevo imenovanje za predsednika grupe za prijateljstvo sa Vatikanom shvatiti još gore nego Đole Vukadinović – kao najobičniju sprdačinu, što svakako neće doprineti ni prijateljstvu ni poboljšanju zategnutih odnosa. Da je skupština Republike Srbije ozbiljna skupština, kao što nije, na to – samo prividno nevažno mesto – ne bi morala da postavi ako ne baš nekog poznavaoca sholastike i Tome Akvinskog, a ono svakako ličnost koliko-toliko upućenu u materiju, a ne u materijalizam, za koji je monsinjor Marjan pravi ekspert.