Montevideo

Elem, „Montevideo“ ne pati (gotovo) ni od jedne od mnoštva zaraznih bolesti srpskog filma. Gluma, takođe, nije srpska, što će reći da su psovke svedene na razumnu i neophodnu meru. Da se ne lažemo, ipak se tu radi o fudbalerima; jeste da su Tirke i Moša u odnosu na ove današnje bili salonski intelektualci „s vrhunskim naučnim referencama“, ama ipak su to bili momci s kaldrme skloni i da popiju i da se potuku. Bogme i da opsuju, kad treba. Nipošto u svim situacijama u kojima scenarista ne zna šta bi napisao.

Još jedna važna stvar – scenografija i kostimi – poslednje rupe na sviralama lokalnih kinematografskih barbarogenija, u „Montevidu“ su na svetskom nivou. Ovo govorim zbog toga što su kostimi i scenografija veoma važni za uverljivost filmske priče. „Montevideo“ počinje 1930. i ono što vidite na platnu zaista jesu tridesete. Počev od frizura, odela, zaključno s kostimima „slučajnih prolaznika“ koje u srpskim filmovima poglavito oblače u dronje iz kojekakvih fundusa. Sve u nadi da će lepota glavnog glumca skrenuti pažnju sa traljave pozadine i digitalnih satova na rukama prolaznika s početka XX veka. U čemu je tajna „Montevideovog“ uspeha? Pre svega treba čestitati Bjeli što je odoleo porivu da se slika. Nije on loš glumac, daleko od toga, ali je izgleda ukačio da je pametnije fokusirati se samo na jedan posao. Jer, znate šta, jednom kad čovek stane pred kameru, ne uklanja se lako otuda, pogotovo ako je šef. Druga stvar zbog koje treba čestitati Bjeli jeste odsustvo bilo kakve ideologije. Vidimo mi, međutim, iz filma o kom je vremenu reč, saznajemo da je kralj zaveo diktaturu i da u Kraljevini ima i komunista, ali niko nije favorizovan. Taj otklon od ideologije, otklon koji malo kojem filmadžiji polazi za rukom, omogućio je Bjeli da ispriča sjajnu priču o jednom vremenu kada novac nije bio toliko važan kao danas; kada je doista bilo važno „učestvovati“; kada je još uvek postojala radost igre i kada su još uvek postojali komšije i komšiluci.

I opet jedna stvar za čestitanje: nema u „Montevideu“ druge krajnosti srpske kinematografije – idealizacije. Usudio bih se da kažem da je „Montevideo“ prvi srpski, ajd da kažemo, realistički film iz koga možemo saznati ponešto o vremenu o kome govori. Pa čak – na trenutak – zaviriti na otvaranje izložbe Milene Pavlović Barili. Kada bi mi prostor dozvoljavao, raspisao bih se ja i zašao u sitna filmska crevca, ali Panović je surov urednik. Dve hiljade i šesto karaktera i tačka. Bravo, Bjela.