Moralna gonada

Nemojmo sitničariti! Radoš zasigurno zna kako se „ne zna“ ispravno piše, samo je u žaru samoodbrambene borbe napravio omašku, ali pazite sad: ako bi mu neko spočitnuo tu omašku, Ljušić ni detektoru laži ne bi priznao da je pogrešio, makar to bilo slučajno, nego bi samouvereno ustvrdio (a možda i „naučno“ dokazao) da mu je Danasov lektor na moju sugestiju, a po nalogu Sloba Gavrilovića i Jelene Trivan, namerno spojio „ne“ i „znam“ da bi ga prikazao kao nepismenjakovića.

Mogao bi detektor laži do u beskraj dokazivati da Ljušić zna kako se „ne zna“ piše, on ostaje – i zauvek će ostati – natprosečno nepismena osoba, neka vrsta žandarmerijskog podnarednika sa diplomom fakulteta koji je umesto „čvarka“ na naramenicu zapandrčio titulicu „dr“ i koji sadistički mrcvari jezik. Ljušić je u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja – nakon što je nabubao da se „ne zna“ piše „ne zna“ a ne „nezna“ i da biti kulturan znači ne srati po dvorištu (bar ne po danu) – dokonao da su magične reči „srpstvo“, „Srbija“, „srpska istorija“, ključ koji otvara mnoga unosna vrata, pa je – na podobije svog duhovnog čukundede, podnarednika – umesto „kome ti kralja, majku li ti gedžovansku“, po beogradskim stočnim pijacama stao da arlauče „kome ti Srbiju, majku li ti izdajničku“!

Ima još razlika između Radoša i duhovnog mu čukundede, drevnog podnarednika. Podnarednik je ni krive ni duže ljude nabeđivao da bi se domogao mindže, a Ljušić je to radio da bi se dokopao državnih para i izdavačkih preduzeća, mada se po čaršiji šuškalo (i još se šuška) da je tu bilo i mindže i masnih postkoitalnih honorara, ali ja lično čisto sumnjam – ne bi to Ljušić nikad uradio. Zbog Karađorđa i vladike Rada, ako razumete šta hoću da kažem.

Čim se veliki srpski moralista – da ne kažem baš moralna gonada, pardon, gromada – Ljušić, visokim ukazom Referendumskog Lopova dokopao prvog u seriji čitluka, Zavoda za izdavanje udžbenika, prva stvar koju je uradio bila je da lažno optuži prethodnog direktora, sjajnog pisca, Vavu Petkovića, za fiktivnu proneveru, zbog koje je Vava dopao istražnog zatvora, da bi u konačnici, kada se denuncijacija pokazala kao izmišljotina, država Srbija Vavi Petkoviću isplatila pozamašnu odštetu, koju – kolko mi je poznato – cinkaroš Ljušić državi nije refundirao. Isto to je – kad se dokopao Službenog Glasnika – pokušao da uradi i sa Slobom Gavrilovićem, ali ovoga puta država – poučena lošim prethodnim iskustvom – nije obratila pažnje na fantazije pokvarenjačkog i podnaredničkog uma i na kraju ga je snažnim volejom u dupe degažirala u ropotarnicu istorije. U kojoj mu – za zasluge na poslu unapređivanja nepismenosti, prostaštva i pokvarenjaštva – dodeljujem titulu subakademik.