Moralni kadija

Tačno je i to da udarnički ruši mostove za sobom i da vrata uglavnom zatvara dupetom – što će mu se u konačnici olupati o glavu – ali je tačno da tačnije ne može biti da se takvoj politici može uspešno suprotstaviti isključivo integrativnim politikama, a ne produbljivanjem razdora, iz čega sledi zaključak da je srpska opozicija ovoliko kilava zato što je isto tako razdornička kao i režimska, samo što je nesposobna da se organizuje i što umesto jednog Vrhovnog Autoriteta – kao SNS – ima čitavo mnoštvo autoriteta bez ikakvog pokrića.

Jedan od tih neupitnih autoriteta je i akademik Dušan Teodorović, za koga ne sumnjam da je ekspert u svojoj oblasti, ali koji je u politici analfabeta ranga Radovana Četvrtog.

Nije on usamljen. Imamo mi ovde čitavu plejadu politizovanih profesora, političkih analfabeta koji 24 sata dnevno, 7 dana nedeljno mrsomude o pogubnosti Vrhovnog Režima, pritom se, kao đavo krsta, kloneći konkretnog političkog angažmana. Da ne bi, je li, „okaljali obraz“.

No dobro, sve to spada u „korpus ljudskih prava“ i tome se nema šta prigovoriti sve dok profesorska parapolitička delatnost – u ime „uzvišene“ ideje koja ne postoji – ne zadre u prava drugih.

Elem, onomad je Bajaga tamburao na nekom trandibalu, pa se posle slikao u Vesićevom društvu, što je tankoćutnog akademika bacilo u nadsaharski amok, pa je preko tvitera (ili neke druge gluposti) ovako pripretio Bajagi:“Bajaga, nemoj posle da bude samo si radio svoj posao.“

A da šta je koji Sebastian Kurzt Bajaga radio, osim što je svirao i slikao se – dakle radio svoj posao – što, iako mu to nije posao, radi i uvaženi akademik, samo što svira Kurtzu. Da sam na Bajaginom mestu, priupitao pita bih Teodorovića a da koji Kurtz on sedi u Akademiji, ustanovi koja je – u ovdašnjoj primitivačkoj optici – na Vučićevom, a ne na državnom platnom spisku. Mogao bi Bajaga reći da je on samo odradio tezgu, a da je akademik u Akademiji full time.

Bajaga je blagotodan čovek pa to neće reći, a pogotovo neće pripretiti akademiku tvitom „Teodoroviću, nemoj posle da bude samo sam bio akademik“.

Ali akademik ne „kalja obraz“, ne slika se sa Vesićem – graknuće podfamoznost – a ja ću podfamoznost upitati nije li to možda zato što Vesić ne bi ni hteo da se slika sa akademikom, sasvim je druga stvar – koja ilustruje dubinu našeg potonuća – što i kad bi hteo, Vesić ne bi smeo da se slika sa Teodorovićem, jer u suprotnom više ne bi bio Vesić nego bivši Vesić.

Da li onda – da bismo zadovoljili akademikove visoke moralne kriterijume – svi moramo biti Vesići i svi se slikati isključivo sa osobama koje su po akademikovom visokom ukusu? Ili se svi „možemo slikati“, što će ponajpre biti.