N sedi 1

Evo, recimo, u sredu u 19h mimo običaja sedoh pred televizor da pogledam dnevnik TV N1 i u određenom trenutku ugledah izveštaj o jednom od mnoštva ubistava na vrelom beogradskom asfaltu – to se, da kažemo, moće podvesti pod pravovremeno i objektivno izveštavanje javnosti – a odmah posle toga snimak Vulinove izjave kao popečitelja unutrašnjih dela u kojoj kaže „da Srbija nikad nije bila bezbednija, itd“, što je manipulacija dostojna Informera.

Poruka, tačnije dubara, menadžmenta i uredništva N jedinice nije eksplicitna, ali je kristalno, iako potuljeno, jasna: „Zahvaljujući tome što je Vulin ministar policije u vladi Aleksandra Vučića u Beogradu se događaju ubistva, pa vi vidite šta vam je činiti.“

Namera N jedinice je da neprestanim povezivanjem režimskih ličnosti sa što je moguće više brljotina u SNiS-ovim masama stvori odbojnost prema režimu, što je u najmanju ruku efikasno koliko i Marinikina mlataranja dokaznim materijalima o lopovlucima, koja 65 % publikuma ostavljaju apsolutno ravnodušnim – dobro oni znaju kako ovde stvari funkcionišu i nemaju ništa protiv toga – a kod jedno 20-ak odsto izazviva žal i zavist što i oni nisu „bili tune“.

Jedno posrnulo i do srži pokvareno društvo ne može se popraviti kontrapokvarenjaštvom i seljačkim makijavelizmom druge boje, pogotovo ako je logistički inferioran u odnosu na vladajući. Posledično neučinkovit.

Da je Vulin Vulin – sa sve paketom besmisla i loših značenja povezanih s tim imenom – to valjda nikom ne treba dokazivati; svi to znaju, uključujući njegovog šefa, kome upravo takav Vulin i odgovara.

Mnogima – uključujući i moju malenkost – Vulin ne odgovara, ali ga se nećemo rešiti subliminalnim pripisivanjem odgovornost za drive by pucnjave u milionskoj megakasabi.

Šta je sledeće?

Predizborno obećanje – „Kad naš slobodni i pravedni čovek bude policajni ministar, u Beogradu više neće biti ubistava. A hleb će, naravno, koštati tri dinara.“

Opozicija iz devedesetih je posle teških desetogodišnjih zavrzlama uspela da sobali Miloševića ponajpre zahvaljujući stvaranjem jasne kulturološke distance od turbo-folk muzike, politike i poetike.

Neko (nažalost kratko) vreme joj je dobro išlo dok tandem JexS-Referendumski lopov nije izvršio tihu – ali dubinski učinkovitiju od Miloševićeve – refolklorizaciju i renacifikaciju Srbije.

Put eventualnog izlaska Srbije iz besmisla i čemera u kome se zaglibila (grohotan smeh vrabaca iz off-a) vodi preko defolklorizacije i denacifikacije Srbije, nipošto putem imitacije esenesovskih „recepata za uspeh“.

Ostaje nam samo da se nadamo (još grohotniji smeh vrabaca iz off-a) da na to nećemo čekati 97 godina, koliko je bilo potrebno od 1903. do 2000.