Dan po dan, prođe dvanaest meseci. Evo nama Nove godine. Poslednji dani decembra su u novinama tradicionalno rezervisani sa proglašavanje raznoraznih „naj“ sa pozitivnim i negativnim predznacima, pa ću i ja napraviti izbor „najova“ u nekoliko disciplina. Da počnem sa najvećom glupošću godine. U žestokoj konkurenciji, odlučio sam se za izjavu gorostasa svesrpske bliskoistočnosti i provincijalizma, Đorđa Vukadinovića, koji je blagoizvoleo izjaviti da je „smrt patrijarha Pavla događaj godine“.
Obrazloženje: Ovaj seljački lukavi, neistaknuti naučni radnik, uspeo je da svoje gluposti obdari sasvim uverljivim prividom smisaone korektnosti. Na prvi pogled, izjava pije vodu; zvuči patriotski, saborno, na liniji je, nikoga ne iritira. Ali oni sa boljim sluhom u toj izjavi nepogrešivo prepoznaju zadah endemske nekrofilije i hule na Svetoga duha, nešto sofistikovaniji izraz svojevremenih skrnavljenja svetiteljskih moštiju, blagosiljanja balega i sličnih idiotizama zbog kojih smo se našli na samoj ivici povratka u varvarstvo. Iz te nadobudne, ćepenačko-političke izjave, oseća se teški zadah truležnosti, upravo onoga što je počivši pobedio patrijarh svojim životom i svojom smrću. Na svu sreću po buduće nove godine, akcije azijatsko-nekrofilske čaršije, u kojoj je Đorđe Vukadinović firma-čovek, u sunovratnom su opadanju.
Delimično zahvaljujući mom sledećem „naju“ – političaru godine – Borisu Tadiću. Jeste da sam u protekloj godini znao dobro da ga oplajpičim, a ponekad i da ga roknem u cevanicu, ali sam je prezident izjavio da mu „treba kritika“. Šta je tražio, to je dobio. I dobijaće i nadalje. Obrazloženje: Jeste de je u predsednikovim poslovima i danima bilo poprilično traljavosti i promašaja, ali kada uzmemo u obzir agilnost i virusoidnu žilavost bulumente morona, lopuža, špiclova i propalica sa kojima je morao da se nosi, rezultati koje je postigao kvalifikuje ga za ovo skromno priznanje. Dakle: ukidanje viza, podnošenje kandidature za EU, trgovinski sporazum, sve se to mora upisati na Borisov raboš. Nije to malo za zemlju u kojoj je i ništa ponekad nedostižno. Ne bih da kvarim svečarsku atmosferu, ali bih se ipak kritički osvrnuo na titansku borbu za Kosovo. Može se, recimo, dogoditi da nam se Kosovo vrati. A ni u predsedništvu ni u vladi ne postoji nikakva ceduljica na kojoj su nabacane makar ovlašne ideje – šta posle.
Za novinara godine sam – uprkos sukobu interesa jer je izabrani moj drug – odlučio da proglasim Velju Pavlovića. Obrazloženje: Njegova emisija „Nivo 23“ već je mnogo godina jedna od retkih oaza urbanog duha u pustinji patriotskog nivelisanja, poseljačenja i sveopšte džiberizacije Srbije. Sada nam ostaje da se nadamo da će u sledećoj godini, za sada stidljivi trend uljuđivanja i uvođenja zakonitosti u Srbiji, biti još uspešnije nastavljen. Azijatska mahala jeste na kolenima, ali nipošto ne treba potceniti njene subverzivne kapacitete. A sad, što bi rekao Slobodan Milošević, u to ime – srećna nova 2010. godina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
