Narode moj

Oco u svojim obraćanjima javnosti (u realnom vremenu) sve češće pominje svetlog knjaza, a Vebera sve ređe. Blaženopočivši knjaz je u spoljnoj politici bio realpolitičar – što je u Srbiji oduvek retkost – a u unutrašnjoj veliki demagog, što su osobine koje bi se, uz malo natezanja, mogle pripisati i Vučiću, s napomenom da je Kodža i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici bio u velikoj prednosti nad Ocom i ne samo nad Ocom, nego nad svim srpskim tirjanima takozvanog modernog doba. Milošu je duh vremena išao na ruku. Proceni recimo, Kodža, da je politički probitačno da kuma i konkurenta, Karađorđa, skrati za glavu i – cap! – ostade kum bez glave. I – šta? Nikom ništa! Pojeo vuk magarca. Vremena su se, međutim, promenila, sve je nekako postalo delikatnije, ali to je priča za neki drugi put, a tema naše današnje kolumne je – kako je nazvati – onomađašnje celodnevno Ocovo primanje ucveljenih i nepravdama ozlojeđenih građana u cilju rešavanja njihovih problema. Ili tako nekako. Nije bitno.

U toj stvari Vučić je otišao korak dalje od Kodže Miloša koji je – kad bi zagustilo – imao običaj da siđe u narod, obično o nekom panađuru ili vašeru, i da – mlatarajući pred narodnim očima hatišerifom – iza glasa poviče – narode moj, košuljo moja, stigla nam sloboda… I pročaja. I to je imalo i te kakvog efekta. Ali ne baš uvek – buntovan je „naš narod“ – pa je svetli knjaz, u situacijama kada magija hatišerifa ne bi delovala – pribegavao konopcu na kruški i mackama. Tek je to imalo efekta. Ali ne zadugo. Danas to ne može više tako, pak je Oco Vučič, umesto da siđe u narod, narod popeo kod sebe, u pustolinu u Nemanjinoj i tu sa delom naroda – njih osamdeset na broju, ako se ne varam – ceo dan razmatrao narodne muke, a neke od tih osamdeset – mislim dvadeset sedam slučajeva – kurtalisao muka. Nije to loše, samo mi izgleda malo sporo. Hajde vrli matematičari, izračunajte koliko bi vremena ocu trebalo da – primajući dnevno po osamdeset nevoljnika, a rešavajući trećinu njihovih problema – reši probleme sedam miliona ljudi.

Među kojima se može pojaviti i sledeći, sa kojim se suočio Kodža Miloš, jedne zgode kad je i on pripustio narod u konak. Došao tako kod Kodže neki delija da se požali na ženu koja ga vara, a ženica se – da ne bi završila na mackama – Kodži požalila da je delija, danas bi se reklo impotentan, a kako se onda govorilo nepristojno je napisati. Knjaz je postupio kao Solomon. Nije verovao rečima, nego je zavađeni par naterao da se tu – pred njim i celom svitom – poskida i legne, pa da se na delu pokaže ko je laža a ko istina. Sve se nešto pitam – kako li bi to Oco rešio. I gde bi danas našao macke.