Nastavak istrage

Pa da krenemo: stvarnost jednog društva je utoliko berićetnija i podnošljivija što se više temelji na činjenicama, što – da ne bi bilo zabune – uopšte ne znači da su činjenice stvarnost, pa čak ni da su istinite, ali to, konačno, nije ni bitno, ono što je važno jeste opšta saglasnost društva da stvari stoje onako kako činjenice govore.

Budući, kao i sve ljudsko, nesavršen i relativan konstrukt, društvena stvarnost zasnovana na činjenicama nije rajsko naselje, ali je stoput bolja od meteža u društvima koja ne haju za činjenice, a postustaničko srpsko društvo (ako reč nije prejaka) od svog nastanka za činjenice ne daje ni pet para.

Nakon visokoparnog, parafilozofskog uvoda prelazimo na srpsku politiku. Tačno je da SNS prednjači u neobaziranju na činjenice, ali uvažavanje činjeničnosti ni takozvanoj opoziciji nije jača strana, naročito u predizbornim periodima, tako da gotovo da nema dana a da neki prezidencijalni kandidat ne gurne stvarnost u rupu koju sam prethodnog dana iskopao ili – što je još gore – da počne zastupati sumanute ideje koje je Vučić davno odbacio i da nas ubeđuje da će nam sa njim na čelu biti bolje.

Šta, na primer, znači izjava Vuka Jeremića da promptno treba obustaviti projekat izgradnje autoputa zamišljenog da poveže Srbiju i Albaniju i to obrazložiti opasnošću da će autoput olakšati masovni dolazak Albanaca, – pazite sad vraga su sedam binjišah – kojih, tvrdi Vuko, ionako imamo previše.

Uz dužno saosećanje sa Natašom Jeremić i uza svu osudu idiotskog lupinga Milenka Jovanova, cenjenom publikumu skrećem pažnju na činjenicu da je Jeremić na nekom skupu doista blagoizjavio da je Andrej Vučić kriminalac, a Jeremiću takođe skrećem pažnju – mada džaba krečim – na činjenicu da to naprosto nije činjenica i da bi to smeo upotrebiti kao predizborni adut samo uz fotokopiju pravosnažne presude protiv Visokog Brata.

Ali to cela Srbija zna – bezbeli će sad graknuti komentatori i zakerala – i ja ne tvrdim da “cela Srbija” nije u pravu, ali tvrdim da će joj ovako loše – i još mnogo lošije ići – sve dok se ne kurtališe seljačkog impresionizma i makijavelizma u politici i dok svoju društvenu stvarnost ne počne graditi na opšteprihvaćenim i – u slučajevima “izdaje” i “kriminala” – sudski verifikovanim činjenicama, kakve god da su. Nastavimo li ovako, sa desetinama “istina” u opticaju i deset kandidata od kojih bi, osim možda Jankovića, svi vodili nešto malo umiveniju, ali suštinski istu politiku, svi ćemo, fakat, biti u pravu, ali ćemo do u nedogled dobijati karu.