Nastavak u jučerašnjem broju

Stvar je jednostavna: ne bude li tog dijaloga – i to skorih dana – i ne urodi li taj dijalog nekim plodom, a ne uobičajenim evropsko-patriotskim međusobicama, prepičkavanjima i proseravanjima, ne znam tačno šta će tačno biti, ali sva je prilika da neće biti ništa dobro, jer je već toliko loše da gore mora biti.

Srbija koja ne zna da uradi sa sobom – a „više je nego“ očigledno da ne zna – koja ko juče piše novo (nepismenije) Načertanije, a ko danas otvara Ikeom prozor u Evropu, po prirodi stvari ne može znati šta da uradi sa Kosovom, kao što to nikada nije ni znala. Stvar sa mitovima stoji samo na prvi pogled slično kao sa teorijama, a u suštini je dibidus oprečna. Teorije, naime, kopaju jamu i strpljivo čekaju da stvarnost u nju upadne, dočim mitovi jamu kopaju da stvarnost ne bi u nju upala, a ako se dogodi da ipak upadne – kao što je Kosovo upalo 1912 – onda realnost prođe ko bosa po trnju, ali zato u životu i radu naglo uspeju legije psihopata, kriminalaca, mutikaša i – uopšte – ambicioznih nitkova i ništarija koji osim „ne damo“, „nikad“ i „nipošto“, ništa drugo nemaju (i ne umeju) da kažu, a još manje da urade.

Bol zbog otcepljenja (shizofrenije) jednog dela bolesnih političarskih i pjesničkih psiha vrlo je lako zabašuriti bolom zbog otcepljenja dela teritorije, a osim što je lako, pride je i probitačno, jer umesto da završe u duševnoj bolnici i izolaciji – gde bi im bilo mesto – mitski politički i pjesnički bolesnici čitavo društvo izoluju od ostatka sveta i pretvaraju ga u F odeljenje otvorenog tipa, to jest u Srbiju, ovakvu kakva je u terminalnoj fazi svog unutrašnjeg raspadanja, u kojoj više nije u stanju (niti se trudi) da zaustavi „otcepljenje“, to jest zauvečni odlazak u inostranstvo desetina hiljada najobrazovanijih i najsposobnijih mladića i devojaka, a kurči se da pod svojim okriljem zadrži teritoriju (i populaciju) nad kojom nema ni S od suvereniteta.

Poslednja, međutim, stvar koju bi zakleti kosovobranitelji (svih boja) želeli jeste (doduše apsurdna) situacija u kojoj bi skupština „lažne države“ izglasala deklaraciju o ponovnom prisajedinjenju Kosova Srbiji, jer bi to značilo ponovni susret sa mrskom realnošću, svejedno što bi ta „realnost“ – bar na papiru – bila ispunjenje njihovih snova. Zamislite samo na kakve bi to muke stavilo Vladetu, recimo, Jankovića, koji bi došao u krajnje neprijatnu situaciju da se ponovo obazre na realnosti i da sa svojim ahbabom Referendumskim Lopovom – umesto da se u toplini kabineta proserava na kosovske mitološke teme – poradi ne reintegraciji Kosova i – što je još gore – Albanaca u državni, ustavni i pravni sistem Srbije, koji se u ovom trenutku nalazi na ivicu kliničke smrti. Nastavak u sutrašnjem – ili po kosovobraniteljskoj logici – jučerašnjem broju.