Natrag na haračenje

Džaba ja ponavljam: ne radi se tu o ličnosti nego o ličnostivim delima, taksativno: nekoliko puzećih državnih udara, otimačina C marketa, pljačka Kolubare i paljevina prestonice. I ko zna šta još. Jer – Srbija je ovo – može se Sahibija ponovo dokopati kabineta u Nemanjinoj, pa ćemo videti još čuda i pokora, sakrivenih ispod plehane značke na kojoj piše KOSOVO JE SRBIJA.

Nego – natrag na haračenje. Vidim iz teksta u subotnjem Danasu da se Panović zdravo najerezio i da pominje Strazbur. Znam čoveka poodavno, jeste da je iz Užica, ali nije tipičan Užičanin, nije dakle – prek čovek i prznica; na leb da ga mažeš. Ali, izgleda da je dogorelo do nokata. Svesrdno ga podržavam da istraje u naumu. Jeste strazburska pravda spora, ali je dostižna i kada otuda stigne neka buruntuja, onda bude bolna po naše umišljene državnike. Mada ne i za državnički kadiluk. Strazbur je do sada nekoliko puta globio globioce, koštalo je sve nas to lepih para. Ama sudijama koje nisu triput merile a jednom sekle, ni dlaka s glave nije falila.

Sve mi se nešto čini da smo i mi, kritičari rajetinskog mentaliteta, tom mentalitetu poprilično podložni. Stoički mir, ili bolje rečeno, fatalizam sa kojim prihvatamo sudska i svakakva druga iživljavanja dušebolnika (gle, skovah reč) samo razjaruje sve one kojima slobodna javnost, slobodna reč i sloboda stvaralaštva nisu prirasli srcu. E sad, ja razumem da pomenuto loše društvo lagodnije funkcioniše u informacionoj pomrčini i u kvazijavnosti narkotizovanoj populističkim i „patriotskim“ mantrama. Ali ne razumem zbog čega se tako olako predajemo. Kadija te tužio, kadija presudi, idemo dalje.

Daleko sam od pomisli da sudove, čak i takve kakvi su, ne treba poštovati i ne odazivati se na njihove pozive. Pa, gospodo i braćo, cenjeni publikume, nismo mi valjda Vojislav Koštunica. Valja se uredno odazivati na pozive koji stižu u plavim kovertama. Ali kako stvari stoje, srpski sudovi su postali sudovi njihovih partija, a učestalost i drastičnost globljenja ukazuju na to da u svemu tome ima elemenata gušenja slobode štampe i političkog progona. Pak smatram da stvar treba internacionalizovati: na suđenja pozivati strane novinare i strane televizije, neka i cenjeni inostrani publikum vidi kakva je pravda u „lideru regiona“. Osim toga, tu je i institucija traženja političkog azila u nekoj od ambasada. Gospodo novindžije, trgnemo li se mi iz letargije, u letargiju će upasti državotvorci i dušebolnici. Tvrd vam stojim.