Navučeni na poplave

Uzgred, za činjenicu da to premijerstvo nije potrajalo, imamo zahvaliti isključivo gospodu Bogu i nikom više, inače bi u pravednom postsecesionističkom gnevu „mitinzi protesta“ sravnili srpske gradove sa zemljom. No, dobro, idemo dalje. Negde u predvečerje još jednog istorijskog dana, obnarodovana je gromka vest da je Ejup Ganić na zatvoru. Nešto ranije je saopšteno da je struja na poskupljenju, a da je đavo došao po svoje – uverila nas je vest da je i pretplata za kablovsku TV otišla naviše. Istovremeno, Bernar Kušner je bio na Srbiji. U zvaničnoj prijateljskoj, bla, bla, bla, poseti.

Pa, šta nam je rekao Kušner Bernar tokom kratke posete? Saopštio je domaćinu – a i prezident ga je primio – da Jevropa preporučuje da nakon odluke onog međunarodnog suda Srbija više ne kreće u ofanzivnu bitku za Kosovo; da Francuska i EU od Srbije ne očekuju da prizna Kosovo, ali da bi doživljaj mogao da se smanji. Da se, na primer, uspostave neki kontakti i da počnu bilo kakvi razgovori u cilju popuštanja napetosti iz koje ništa dobro ne može izaći i iz koje niko – osim Pravednika – ne može izvući nikakvu realnu korist. Nadalje, rekao je poprilično neuvijeno Bernar Kušner, da ako nameravamo pristupiti jednoj političkoj zajednici, onda bi trebalo da uvažavamo pravila važeća u toj zajednici. I pročaja. Ali ima pomaka! Ima pomaka! Eto, sve je to Kušner izgovorio, a niko mu nije razbio flašu o glavu niti ga oterao u 3LPM. Naši su zvaničnici, štaviše, sve vreme odavali utisak uglađenosti i tolerantnosti. Sad, tu postoje dve mogućnosti. Ili su dilberi usavršili veštinu glume – u šta čisto sumnjam jer su antitalenti – ili im je diplomatija došla iz dupeta u glavu, u šta još čistije sumnjam. Ne mogu to racionalno objasniti. Ne treba, međutim, zanemariti uticaj punog meseca. Kušner je, nadalje, učinio jedan simboličan gest. Položio je venac na grob Zorana Đinđića, a ja bih simboliku tog gesta protumačio ovako: „Bilo bi veoma poželjno, gospodo, da nastavite putem koji je pokojnik trasirao i da malo stanete na rep simpatizerima i korisnicima njegove pogibije koji su sve bezobrazniji i bezobzirniji, pa vas lako mogu – ako ne objavite u Službenom glasniku da sam bio na Srbiji – opet proglasiti za izdajnike. I tako, mic po mic, dan priđe kraju. Ali za prezidenta nema odmora. Umoran od državničkih obaveza, smogao je snage da ode u neku selendru i da poseti „naše sportiste“, fudbalere valjda, i da im da podršku uoči nekog istorijskog meča. Nije on džabe išao na snimanje serije „Selo gori a baba se češlja“.