Sreća je velika što Srbija nije trusno područje, inače bi Cvetković i Dinkić bili na zemljotresima. Budući da su – ako je verovati kajronu na vestima B 92 – juče „bili na poplavama“. U svakom slučaju – bolje nego na LSD-ju, mada, nisam siguran; kako stvari ovde teku, s pravom se može posumjati da naši državnici rado posežu za halucinogenim preparatima. Već sam svojevremeno – kad je ono Koštunica navlačio Tadića na vašarske fazone – bio posumnjao da fiškal prezidentu krišom ubacuje „piramide“ u kafu. Da bi usaglasili poglede. Sa gudrom ili bez nje, Pravednik je dobro obavio posao, pa mu je Boris velikodušno poklonio još jedno premijerstvo.

Uzgred, za činjenicu da to premijerstvo nije potrajalo, imamo zahvaliti isključivo gospodu Bogu i nikom više, inače bi u pravednom postsecesionističkom gnevu „mitinzi protesta“ sravnili srpske gradove sa zemljom. No, dobro, idemo dalje. Negde u predvečerje još jednog istorijskog dana, obnarodovana je gromka vest da je Ejup Ganić na zatvoru. Nešto ranije je saopšteno da je struja na poskupljenju, a da je đavo došao po svoje – uverila nas je vest da je i pretplata za kablovsku TV otišla naviše. Istovremeno, Bernar Kušner je bio na Srbiji. U zvaničnoj prijateljskoj, bla, bla, bla, poseti.

Pa, šta nam je rekao Kušner Bernar tokom kratke posete? Saopštio je domaćinu – a i prezident ga je primio – da Jevropa preporučuje da nakon odluke onog međunarodnog suda Srbija više ne kreće u ofanzivnu bitku za Kosovo; da Francuska i EU od Srbije ne očekuju da prizna Kosovo, ali da bi doživljaj mogao da se smanji. Da se, na primer, uspostave neki kontakti i da počnu bilo kakvi razgovori u cilju popuštanja napetosti iz koje ništa dobro ne može izaći i iz koje niko – osim Pravednika – ne može izvući nikakvu realnu korist. Nadalje, rekao je poprilično neuvijeno Bernar Kušner, da ako nameravamo pristupiti jednoj političkoj zajednici, onda bi trebalo da uvažavamo pravila važeća u toj zajednici. I pročaja. Ali ima pomaka! Ima pomaka! Eto, sve je to Kušner izgovorio, a niko mu nije razbio flašu o glavu niti ga oterao u 3LPM. Naši su zvaničnici, štaviše, sve vreme odavali utisak uglađenosti i tolerantnosti. Sad, tu postoje dve mogućnosti. Ili su dilberi usavršili veštinu glume – u šta čisto sumnjam jer su antitalenti – ili im je diplomatija došla iz dupeta u glavu, u šta još čistije sumnjam. Ne mogu to racionalno objasniti. Ne treba, međutim, zanemariti uticaj punog meseca. Kušner je, nadalje, učinio jedan simboličan gest. Položio je venac na grob Zorana Đinđića, a ja bih simboliku tog gesta protumačio ovako: „Bilo bi veoma poželjno, gospodo, da nastavite putem koji je pokojnik trasirao i da malo stanete na rep simpatizerima i korisnicima njegove pogibije koji su sve bezobrazniji i bezobzirniji, pa vas lako mogu – ako ne objavite u Službenom glasniku da sam bio na Srbiji – opet proglasiti za izdajnike. I tako, mic po mic, dan priđe kraju. Ali za prezidenta nema odmora. Umoran od državničkih obaveza, smogao je snage da ode u neku selendru i da poseti „naše sportiste“, fudbalere valjda, i da im da podršku uoči nekog istorijskog meča. Nije on džabe išao na snimanje serije „Selo gori a baba se češlja“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari