Nije mi promaklo da po internetu već danima kruži priča o profesionalnim čuvarima kontejnera koji bi po ingenioznoj zamisli Pravitelstva varoši novosadske trebalo nedremano da bdiju nad bezbednošću i dobrobitijem srpskog otpada, ali sam, najiskrenije, mislio da je u pitanju neka zajebancija, pa stoga nisam zalazio u sitna đubretarska crevca.
Kad ne lezi vraže! U petak popodne na vestima radija Beograd, to jest „našeg prava da čujemo svaku glupost“, čuh da je samo pitanje dana kada će čuvari kontejnera stupiti na dužnost. Da sam tu vest čuo pre deset godina, uštinuo bih se obraz, ali međuvreme organizovanog zatupljivanja je učinilo svoje, pa sam o čitavoj toj stvari prilično trezvenoumno porazmislio u skladu sa srpskim new deal-om i doktrinom „đu če“ – pardon – „brže, jače, bolje“. I evo šta sam domislio. Sa srpskim đubretom – liderom đubradi u regionu, valjda to ne treba posebno naglašavati – vaistinu se nedomaćinski poslovalo. Em ga je bacao ko je gde stizao, em ga je – kad su kontejneri malčice „zaživeli“ – razvlačio ko je gde i kako hteo, a bilo je i neodgovornih individuuma koji su srpske kontejnere koristili kao menze i koji su – o, srama, o sebičnosti – nakon što bi se najeli, preostatke odnosili porodicama u takozvanim doggy bags-ima.
To se tako možda i moglo raditi u vreme nenarodne vladavine „žutih lopova“ (koji su, što bi reko Pink, i samo bili đubrad) ali sada, u boljoj budućnosti, pod gigantskim srpskim barjakom koji samo što nije zapandrčen na vrtoglavu visinu od 120 metara, to više tako neće moći. Neko je – ko li, Bože? – rekao ora basta i time je stavljena tačka na višedecenijsku pljačku jednog od najvažnijih nacionalnih resursa.
Pokazalo se, međutim da nisam dibidus otupeo! Promptno se u meni probudio uspavani buntovnik, uzavrela mi je krv, pa sam ovako odbrusio vestima Radia Beogradu, a one neka to prenesu „tamo gde treba“: uzeli ste što ste uzeli, ali ne dam vam moje đubre, koje sam, dok još nije bilo đubre, pošteno platio i od koga očekujem da – kad sam ga već odbacio – posluži na polzu svima onima kojima nešto od njega može zatrebati i poslužiti, a ne da bude idiotski izgovor za zapošljavanje prorežimskih parazita i tutumraka.
Ali – pomislih potom – šta da radim sa đubretom, koga je, začudo, sve više što mi je na raspolaganju manje para. Da ga čuvam, pa da ga – kad se nakupi dovoljna količina – turam u gepek i u inat vlastima odvozim u Rumuniju, nemam ni računa ni živaca, a moglo bi mi se desiti da budem optužen, ako ne baš za izdaju srpskog đubreta, a ono za šverc. Da kupim lični kontejner, pa da na njega stavim katanac i nalepnicu „personal garbage“, ni to ne ide, a i puno košta, pa sam na kraju legao na rudu i odlučio da se đubreta odreknem u korist majki naprednjačke invencije i njihove đubretarske garde. Tako će bar završiti u pravim rukama i na pravom mestu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
