Necenzurisano

Dočim se oni pismeniji među njima odvaže i na principijelnu kritiku – ali, pravo govoreći, doskora sam ih smatrao za bića iz urbane mitologije, jer mi nikako nije uspevalo da pojmim zašto bi bilo koja politička stranka, a naročito SNS, za koju se ne može reći da tavori u medijskom mraku, bacala pare, makar one bile i beznačajne, na minuse i moronske komentare koje, osim autora i nekolicine suklata, niko pod milim Bogom ne čita.

Ali onda sam se setio gde živim, pa mi je iz guzice šiknuo gejzir spoznaje da je vajkadašnja ideja vodilja srpskih politika – bez obzira na ideologije – da se (unutrašnjem) neprijatelju ne prepusti ni pedalj prostora, makar to bio zapišani klozetski zid. U ranijim Srbijama takvim je politikama bilo lako – nepoćudna mišljenja efikasno su suzbijana makazama ili pendrekom – ali je dolazak šatro demokratije i kakve-takve slobode štampe srpske ego-trip politike turio na tihu žeravicu, čiju su vrelinu srpski tirjani ublažavali, svaki na svoj način. Ne baš uspešno, kakogod okretali, šta god radili, u javnost bi uvek nekako procurelo da car Trojan ima kozije uši.

Oco Vučić je došao na ideju da se protiv otmičara bori njihovim oružjem – naslovnim stranama, napisima i karikaturama – pa je izdao naređenje da se inkriminisani materijali sakupe na jednom mestu, a ja sam u onomađašnjoj kolumni Igra mečke i miševa taj projekat opisao kao još jednu od pompeznih besmislica koja je – zahvaljujući kratkoći fitilja tobožnje demokratske javnosti – sa Ocove tačke gledišta bila pun pogodak. Danima se ni o čemu drugom ne govori i ne piše, u toj se furtutmi prave karijere na obe zaraćene strane, leti perje,sevaju munje i gromovi, a malo se ko pita nije li izložba bajatih novina, dakle činova svršenih istog dana kada su objavljeni, pouzdan znak da je ova zemlja saborno digla ruke od bilo kakvog pokušaja rešavanja bezbroja stvarnih problema.

 A sada – botovi. Iako se kolumna Igra mečke i miševa podjednako posprdnula i sa Ocovom izložbom i sa demokratskim amokom koji je izložba izazvala, pogođenim (ili prozvanim) su se našli uglavnom Vučićevi botovi koji su lavinom komentara (52 and counting) ovoga puta pošteno zaradili svoj sendvič, nadajmo se sa šunkaricom, a ne sa salamom podrigušom. Teško mi je bilo da iz te prebogate riznice duha izaberem par citata – odlučiš li se za „Krokija“, ogrešićeš dušu o „Mrakija“ – ali sam se na kraju odlučio za dva, uz napomenu da citate prenosim onakvi kakvi su, bez lekture.

Evo, recimo, šta kaže izvesni „Goran“: „Basara, apsolutno ovo sve što si napisao nije na mestu. Analiziraj malo bolje situaciju u Vojvodini, u celoj Srbiji i doći ćeš do zaključka da nikako nisi u pravu. Napadajući SNS, Maju Gojković kao i samu izložbu direktno se rugate NARODU KOJI JE VEĆINSKI IZABRAO OVU VLAST I NIJE POGREŠIO.“ Pošteno zarađen sendvič, nema šta. A evo šta kaže „Jelena“, ako se ne varam. „Žalim tebe i tvoju žutu veličinu što omalovažava sve šti nije sa žutim predznakom.“ A evo šta kažem ja: Nabijem vas, botovi, sve onako džumle, na Crven Ban. Neće li to nabijanje biti najbolji dokaz da u Srbiji nema cenzure.