Kad god neko nešto uzme Srbiji ili uradi nešto što Srbiji nije po volji, srpski državnici (svih boja) momentalno padaju u težak amok, sazivaju konferencije za štampu i svečano se zaklinju da to što je uzeto ni po koju cenu neće dati i da nipošto neće dozvoliti da se dogodi ono što se već dogodilo.
Tako je bilo i pre neki dan nakon što je francuski kadiluk odbio da srpskoj pravdi izruči Ramuša Haradinaja uz obrazloženje da osumnjičeni u Beogradu „ne bi imao pošteno suđenje“.
Ostavimo po strani to što Haradinaj najverovatnije ne bi imao nikakvo suđenje jer je ovdašnji kadiluk za ratne zločine u totalnom rasulu, pa se fokusirajmo na reakcije (i poteze) vladajuće javnosti. Na visokom mestu – umalo ne rekoh u Visokom Dupetu – ocenjeno je da je Haradinajevo oslobađanje čin kosmičke nepravde, ambasador Srbije u Parizu je promptno povučen „na konsultacije“, a činovnici u spoljnom popečiteljstvu žustro su se latili pisanja protestne note Francuskoj Republici, na koju će Republika – ako uopšte odgovori – odgovoriti opaskom da se Republika Francuska ne meša u poslove svog pravosuđa, što je, uzgred rečeno, tačno.
Pretpostavimo da je dokazni materijal protiv Haradinaja podastrt francuskom kadiluku bio pravno utemeljeniji i potkrepljeniji dokazima od onog koji je vaktile bio podastrt Haškom tribunalu – u kome je, po pisanju Dejana Anastasijevića, dobro upućenog u materiju, bilo i elemenata fantastike poput višestrukih Haradinajevih ubistava u isto vreme, ali na različitim mestima – pretpostavimo da inkriminisani francuski kadiluk – kao i malo ko drugi u Evropi – sumnja da Haradinajeva nepočinstva ne zaslužuju najmanje 350 godina strogog zatvora u KP domu Zenica, pa postavimo (više filozofsko nego pravno) pitanje zašto je Haradinaj oslobođen.
Za neke će ovo biti prijatno (za neke pak neprijatno) iznenađenje, ali držim da teorija zavere da je to učinjeno čisto da bi se napakostilo Srbiji – tačnije srpskim državnicima – ovoga puta nije daleko od istine. Koliko sam samo puta na ovom mestu džaba krečio skrećući pažnju srpskim državnicima (svih boja) da su političari na Zapadu manje-više isti kao oni – a kakvi su, to dobro znamo – s tom razlikom što su zapadni političari samozatajniji i što se drže određenih pravila, pogotovo zlatnog pravila da se vo ne kolje zbog jedne rozbratne – što je nauk koji našim državnicima nikako da dođe iz dupeta u glavu – pa ne propuštaju nijednu priliku da zarad jeftinih političkih poena kad god im se ukaže (bilo kakva) prilika gromoglasno napuše Vatikan, Kominternu, Vašington ili Brisel, čiji državnici – za razliku od naših koji se ko danas napušavaju, a ko sutra bratime – sve (zlo)pamte, ali mudro ćute, dok im se ne ukaže prilika da Srbiji uvale dubaru koju naši državnici, je li, ni po koju cenu neće dozvoliti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
