Nekad i sad

… a još manje nekakvog razočarenja, nego ubacivanje u more ovdašnje inercije poruka u boci u kojima piše – nemojte se kerebečiti, uozbiljite se, učite na opozicionim greškama iz devedesetih.

Avaj! Sve što sam tim porukama u boci postigao bilo je (glasno) sumnjičenje za kolaboracionizam i (tiha) omraza istaknutih oporbenika i krugova dvojke koja se obrušila na glavu moje malenkosti, koju – uzgred – i za sumnjičenja i za omrazu savršeno zabole Crven Ban.

Kada sam, recimo, u jučerašnjoj kolumni napisao da su voždovi opozicije iz devedesetih imali mnogo veća muda od ovih današnjih – i da su posledično postizali bolje rezultate – taj izricaj nije bio zasnovan na žali za mladošću, mrzovolji i razočarenju, nego na proverljivim činjenicama, što će reći na desetinama, ponekad i stotinama hiljada ljudi koje su drevni voždovi uspevali da okupe na ondašnjim protestima, uprkos vrlo realnoj opasnosti da ih ondašnji režim uapsi, umlati ili čak ubije – setimo se samo serije kalvarija kroz koje je prošao Vuk Drašković.

„Naš narod“ je tih davnih godina lepo video da ondašnji opozicioni voždovi – makar to često bilo i pogrešno – misle ozbiljno i da su spremni da za „ideju“ podmetnu leđa i podnesu žrtve, pa je i on podmetao leđa, što danas, bezbeli, neće učiniti jer – kao i onomad – lepo vidi da novoopozicionari dobro znaju da zbog arlaukanja opštih mesta tipa „sumrak civilizacije“, „tiranija“, „nesloboda“ i pročih neće biti ni arestirani, kamoli umlaćivani i da Vučiću u stvari najviše zameraju što zauzima mesto koje – po njihovom mišljenju – treba da pripadne njima.

Crnje i gore mogućnosti neću pominjati, ali ću pomenuti da se Miloševićevi DJ Vučićevići (bilo ih je više) nisu ograničavali na objavljivanje bljuvotina o ondašnjim opozicionarima, nego su ih stavljali na liste za odstrel koje je, potom, Miloševićeva Udba sprovodila u delo. Svega toga, slava Bogu, više nema, štampa, i televizije, fakat, nisu slobodne, ali slobodu da ulože neku kintu u ono malo slobodnih medija ili osnivanje novih novoopozicionarima niko ne može uskratiti. Vučić ulaže – i ne žali pare – u medije onakve kakvi njemu odgovaraju, pa ne vidim razlog da i novoopozicionari ne učine to isto. Ali lepo se vidi – a i narod to vidi – da novoopozicionari mnogo više vole da „ulažu u sebe“. Evo, recimo, Vuko Jeremić je tu nedavno spičkao, ako se ne varam, 320 miliona RSD, da bi dobio 5 % glasova. Mogao je te pare uložiti u onaj tabloid za intelektualce, ali nije. I zato će na sledećim izborima morati da uloži 640 miliona RSD da bi dobio 2,5 % glasova.