Nekad i sad

Sad će se neko zapitati: šta je koji Crven Ban mladoj dami trebalo da se inati sa organima reda. Eh, šta? Do pre dvanaest godina nije bilo milicijskog majčinog sina koji bi se, makar u najluđem snu, usudio da Markovoj ženi zatraži ličnu kartu, a sada, sve se to odalo demokratiji, hapsi se (i lema) ni po babu ni po stričevima, nisu pošteđene ni estradne zvezde, te srpske majke.

Pa zar ih nije onoliko uhvaćeno u vožnji u pijanom stanju i promptno sprovedeno u, kako ono Ljuba Živkov kaže, trezvitel’nu, u prevodu na srpski – prdekanu. Nije li ex Jego Sijatelstvo debelo platio pijančenje u sportskom objektu? Nisu li mnogi popečitelji oglobljeni sa 50.000 RSD zato što su spičkali milione na ćevapčiće i pivo.

Dobro, de. Ne mora da znači da je u Gajićkinom slučaju proradio hibris. Požarevac je mala varoš, svi znaju svakoga, a naročito Narodna milicija zna ko je ko. Možda se dami milicajni pristup učinio pomalo preterano zvaničan. Šta sad traže ličnu, kontam da je Milicija razmišljala, kad dobro znaju ko sam. To se, moram priznati, i meni vaktile dogodilo. Ali krivične prijave srećom nije bilo.

Elem, navata jednom zgodom legendarni užički milicajac, nažalost odavno pokojni Sredoje, nas nekolicinu u kršenju javnog reda i mira. Stoj! Lične karte! Ciknuo je Sredoje kao guja ljuta. Šta sad? Neko poneo ličnjak, neko nije, prekršaj – naoko sitnica, ali mogao bi da se podvede i pod „vređanje socijalističkih osećanja radnih ljudi i građana“. Vraćali se u neodba kućama i pevuckali „Na Đurđevdan se rodila džanum“. Ajde, bre, Sredoje, kakve lične karte, sve nas sto godina znaš, piši prijave, pa se sutra vidimo u „Gradskoj“. A Sredoje će: To što vas znam kad ne pravite sranja, nema s ovim nikakve veze. Ovo je zvanično. Ajde, u kolonu po jedan, pa u SUP. Gde se stvar konačno raspravila. Svi smo dobili prijave zbog pevanja velikosrpskih pesama, osim najgrlatijeg, Zlatka Matevskog, zvanog Mače, koji je oslobođen optužbe jer je Makedonac.