Nekad i sad

Da se počem Olivera Bećković ne bi strunila, neću reći da su u Srbiji „svi isti“ – tj. bezobzirni, nekultivisani, brzi na zlo, hitri na grabež (i laki na obaraču) – ali ću reći da je takva najmanje 80-toprocentna većina, koja raznoraznim hokus-pokusima parazitira na pregnućima i dostignućima onih dvadeset marginalizovanih procenata.

Nije sunovrat svih kriterijuma počeo sa Memorandumom i Miloševićem – kako se to u ovdašnjoj kratkoći pamćenja smatra.

Nikada ovde u stvari nije bilo kriterijuma, to jest odvajkada su bili sunovraćeni i posuvraćeni, a Memorandum i Milošević su ih samo „podgrejali“ posle četrdesetpetogodišnje vladavine komunizma, koja je za većinu zemalja Gvozdene zavese bila civilizacijski korak nazad, dočim je za Srbiju bila korak napred od sedam milja.

Naći ćete po knjigama (relativno) starostavnim iha-ha primera srbskih kalcana i popova koji su pastvu podučavali da ubiti Turčina ne samo da „nije greh, nego je dobro delo“, a treba li uopšte navoditi (iha-ha puta navođeni) primer oca srpske istoriografije, Pantelije Srećkovića, koji je seljačko fantaziranje etablirao kao naučnu metodu i koji je autentične dokumente koji bi opovrgli njegove baljezgarije oglašavao izdajom srpstva.

Jeste – graknuće podfamoznost – ali to je bilo u XIX veku. Složiću se sa podfamoznošću da je to bilo u XIX veku, ali ću podsetiti podfamoznost da srebreničkog (i još mnogo drugih) pokolja ne bi bilo da nauk – „ubiti Turlina ne samo da nije greh nego dobro delo“ – nije važio i pri kraju XX veka, a važi i dan-danas, jer bi neki dubinski masovni detektor istine, da takav postoji, zacelo pokazao da je napred pomenutih 80% – ne samo oni koji i javno Mladića & Co smatraju „srpskim vitezovima“ – u dubini duše čvrsto uvereno da je srebrenički masakr pravedna osveta za „petsto godina robovanja“.

Šta tek reći za psihološku paradigmu pomenutih 80 procenata nacionalne „supstance“ (svih boja) – onog podnarednika koji je u XIX veku na pijaci uskliknuo s ljubavlju „živeo kralj“, nedužnog čoveka poslao u mardelj, pa mu posle naguzio ženu.

Nije li to isto kao kada u XXI veku mlađahni Kebara svoju skupštnsku govoranciju – mešavinu Srećkovićeh srednjovekovnih bulažnjenja i aktuelnih prilika – završi ljubavnim usklikom – „Živeo Aleksandar Vučić“.

Nemojte sad donositi zlobne, preuranjene zaključke, Kebara neće nasrnuti na Visoku Ženu, ali za ostale dame ne garantujem, mada podozrevam da mlađahni podnarednikov potomak na umu ima druge mračne predmete želja do kojih se u Srbiji po gvozdenom pravilu dolazi usklikivanjem „živeo“ _________ upišite ime.

Važna napomena.

Podnarednik je prisutne na pijaci pitao – ipak je Srbija i onda bila pravna država – „jeste li čuli da je opsovao kralja“.

Prisutni su pokunjeno klimnuli glavama, a posle su „savladali strah“ i podnarednika ogovarali po sokacima da je teški pokvarenjak.