Nekorisni idioti

Zbog Lakićevićeve tvrdnje da u Srbiji ima vazdan novih lica, a da nema ne samo novih, nego nikakvih politika, Dinić je Lakićevića i Kišjuhasa oglasio Vučićevim „korisnim idiotima“.

Lakićević i Kišjuhas će verovatno odgovoriti primerenim utucima, a ja ću se nezvan uključiti u javnu raspravu na temu da li nam trebaju nova lica, nova politika ili i jedno i drugo tvrdnjom da nam ne treba ništa od toga.

„Nova lica“ se traže za radna mesta manekenki, najavljivačica, glumica i spoznoruša (oba pola), dočim novih politika zapravo nema niti treba da ih bude.

U ovom trenutku dijalektičkog razvoja u Evropi su – naravno uz mnoštvo lokalnih varijeteta – u opticaju samo dve politike: liberalnodemokratska i nacionalkonzervativna.

U Srbiji je odvajkada – sa kratkim prekidima i sa izuzetkom SFRJotovog vakta – bila (i ostala) dominantna nacionalkonzervativna politika u svom najmalignijem i najkulovskijem pojavnom obliku.

Da je ta politika – mada se to politikom jedva može zvati – može uspešno savladati pokazalo se tek pred kraj milenijuma, ali niti je ključni čovek tog prevladavanja – Đinđić – bio „novo lice“, niti je izmišljao novu politiku, nego je primenio postojeće principe liberalne demokratije, sistemski ustrojio Demokratsku stranku i na kraju degažirao Miloševića u ropotarnicu istorije.

Da bi to učinio, morao se – da bi zasenio opštenarodnu prostotu – uortačiti sa Referendumskim lopovom, koji je u izvesnom smislu bio „novo lice“ jer tokom deset godina nije promolio nos iz stranačkog mutlaka.

Đinđić uopšte nije krio nameru da kad kucne čas i referendumskog Lopova otpravi u ropotarnicu istorije, što bi i učinio da složna braća nisu prva povukla, a u koju je – obrni okreni, kad je nacionalsocijalkonzervativizam ispotiha napravio subverzivnijim od Miloševićevog (Vučićev da ne pominjem) – dobrovoljno otišao i zatvorio se u šerpu sarme da piše knjigu o stricu/ujaku četniku.

Biće to must read, garant.

Ergo, potraga za „novim licima“ i „novim politikama“ delom je izraz duhovne lenjosti, delom pokvarenjaštva antropomorfnih ženskih polnih organa (oba pola) koji bi da se naguze, al da im ne uđe iliti u prevodu na kolokvijalni da se dokopaju vlasti i slasti, a da se ne pomuče.

Otuda i groteskno-lakrdijaško uzdanje da će se pobeda crnogorske opozicije volšebnim putem „preliti“ i u Srbiju, otuda otvaranje konkursa za radna mesta Krivokapića i Abazovića, koji, uzgred, uopšte nije „novo lice“ – momak je najmanje petnaest godina u politici – a čiju smo (manje više istu) politiku imali i mi ovde u DS-u i (pogotovo) u LDP-u.

I – šta? Rekao bih vam šta, da vam hiljadu puta nisam rekao, pa ništa.