Tiho, kao što je i živeo, sa ovoga je sveta otišao veliki pesnik, Novica Tadić. Čovek, čijim bi delom, da je iole pameti, ovaj narod trebalo da se trajno ponosi, poslednje je godine života proveo u popriličnom siromaštvu. Otpuštenom s posla, valjda kao „tehnološkom višku“, njemu se nije moglo – ili se pre nije htelo – naći nikakvo radno mesto. A Novica, kakav je već bio, nije oko toga pravio buku. Došlo je izgleda takvo vreme da se vrednost nekog čoveka u ovoj zemlji meri stepenom njegove povučenosti iz takozvanog javnog života. A kako stvari stoje – i života, uopšte.
Mogao bih satima pisati o vrtoglavim i jezovitim lavirintima Novičine poezije, ali niti za to ima prostora, niti sam ja tome vičan. A da budem sasvim iskren: nisam tome ni dorastao. Naravno, nije ovo vreme koje ide naruku poeziji, a Bog sami zna da li je ikada i bilo takvih vremena. Svugde na svetu dominiraju laka književna dela, ali malo je zemalja u kojima se umetnici Tadićevog formata sistematski odgurkuju u zapećak. Niko nije očekivao da se Novičine pesme štampaju u velikim tiražima niti da za njih zna svako dete. Ali elita je svakako morala da ih čita. A ako već nije mogla da ih čita, onda je morala da ih uvažava. Zajedno sa autorom.
Već godinama pišem o tome da se narod koji ne poštuje svoje velikane – a ovde ne mislim na one samozvane i izvikane – ne može nadati nikakvom dobru. Jeste, tačno je, poezija je ezoterična, ali, oprostite gospodo, ona je ključni deo nacionalnog, nazovimo ga, softvera. Ne može se, naravno, prava poezija upotrebiti u predizbornim kampanjama, ali bez upućenosti elite u poeziju, predizborne kampanje završavaju u jadu i čemeru. Što iz priloženog i vidimo.
Zemlja, nadalje, u kojoj je poetika žandarmerijske stanice i dalje dominantna i podržana od strane države, ne bi trebalo ništa dobro ni od budućnosti da očekuje. Što ćemo videti, takođe iz priloženog. Novičina sudbina, međutim, nije usamljen slučaj. Da nije bilo pokojnog Milorada Pavića, danas već niko ni među načitanim svetom ne bi znao za pesnika Gavrila Stefanovića Venclovića koji je – kao i Novica – dosegao najviše vrhove ondašnje evropske poezije. Kao ni Venclović, ni Novica se nije pridruživao „naprednim pokretima“, niti mu je padalo na pamet da peva u razdrndanim horovima „nacionalnih“ ojkača i narikača. A bez toga – zna se – nema puta na srpski Parnas. Za koji, uzgred da kažem, Novica nije davao ni pet sitnih para. Kao ni za nagrade. Čovek, jednostavno, nije umeo da se pretvara ni da laže. Čak ni u najbanalnijim, kolokvijalnim stvarima. Sretnem ga, prošlog li pretprošlog li Sajma knjiga i pitam: „Kako si, Novice?“ A Novica će vedrim tonom: „Nisam dobro.“ Slava ti, veliki pesniče.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
