Što bi rekao Johan Sebastijan Bah: balkanska je fuga pregolema. I biće vremenom sve golemija. Bar do onog neizvesnog dana u budućnosti kada će političkoj eliti sinuti da država ne počiva na policiji i vojsci nego na sistemu vrednosti koji policija i vojska brane u slučaju da je ugrožen. Naša država takav sistem, jednostavno, nema.
Potpuno je ogrezla u vrednosni i moralni nihilizam. Neki sistem ipak mora postojati, mora se makar fingirati, pa jedna polovina nacije rešenje vidi u približavanju Evropi i EU, a druga u vaskrsu nekakve turbo-nebeske Srbije. Ćorav posao. Evropa je geografski pojam, EU je politička zajednica. A turbo-nebeska Srbija je puka fikcija. Mnogom se – tvrd vam stojim – današnjem zakletom Srbinu ne bi svidela Srbija iz svojih najsrpskijih dana. Primera radi, nakon što su ondašnji radikali preuzeli vlast od ondašnjih naprednjaka, u kratkom vremenu je iz političkih razloga pobijeno sto sedamdeset ljudi. Ipak se nešto promenilo. Sada se političke razmirice završavaju međusobnim pljuvanjem po novinama i sa pokojom desetinom razbijenih glava.
Možda bi Antoniću, Ocu prve Srbije, našem – da kažemo – Ataturku, bilo interesantno da čuje da su i krajem 20. veka postojale dve Srbije. Pradede današnjih radikala, takođe radikali, ogorčeno su se protivili izgradnji železnice. Tvrdili su da od toga žene pobacuju, a da muškarcima rastu sise. Železnica je na jedvite jade izgrađena, ali stalno se pronalazilo nešto što se nije uklapalo u srpskost i pravoslavnost. Stalno su neka sokoćala sa Zapada ugrožavala srpski identitet. Na drugoj strani, iako su priželjkivali izgradnju železnice, ondašnji Evropljani su bili slični današnjima: mislili su da je dovoljno da se oblače alafranga i da u govor umeću francuske fraze – tada je francuski bio ono što je engleski danas – i eto nas među velesilama. Ako praradikali nisu želeli da usvoje sistem vrednosti zapadne demokratije, praevropejci ga nisu usvojili do kraja. Površnost, sitničavost, zluradost i suštinska provincijalnost krasili su i prvu i drugu ondašnju Srbiju.
Jedini period u kome je postojao i od države bio podržavan jasno definisan sistem vrednosti bila je komunistička era. Setimo se samo SFRJota i velikog ugleda koji su u njoj uživali udarnici, inovatori, dobri đaci i odlični vojnici. Eh, da, reći će zakerala, samo su ih tapšali po ramenima, a kajmak su, baš kao i danas, kupili rukovodioci. To je verovatno tačno. Ali sistem vrednosti je postojao. Za razliku od demokratske Srbije u kojoj državnu pažnju zavređuju isključivo uspešni sportisti, i to samo zato što mogu doneti glasove. E, sad će zagrajati naivčine: „Pa daj“, reći će, „da napravimo spisak vrednosti i da nateramo državnike da ga podržavaju i nagrađuju.“ Duh je pušten iz boce pre više od dvadeset godina i vratiti ga tamo predstavlja ogroman, možda i nemoguć posao. Zašto nemoguć? Zato što bi taj bi posao morali da obave političari, ali ne tako da nam s visina narede da sledimo sistem vrednosti, nego da ga sami primene u praksi i daju primer. Je l’ sad vidite zašto je to nemoguća misija?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
