Neoistina prolećnog umora

Elem, pre dva-tri dana upalim sabajle krntiju i krenem u grad da obavim neki ćoravi posao – nevažno koji – i to taman u vreme uterivanja radnog elana i optimizma u široke narodne mase pomoću Jutarnjeg programa Radija Beograd. Ne odmakoh, međutim, daleko od parkinga ispred zgrade, ne saslušah čestito šta svet i Srbija sanjaju, a šta im se događa, kad začuh umilno-brižni glas neke Radio Cice kako romori iz etra, citiram po sećanju:

„Ako se ovih dana budite umorni, ako vas boli glava, ako vam sevaju kolena, ako ste depresivni, a oči vas peku, nemojte se previše uznemiravati, to je zbog prolećnog umora koji hara po Srbiji, a i šire.“ U magnoveniju pomislih – baš me boli Crven Ban za radiobeogradov prolećni umor – i prebacih radio na Drugi program, jer sam (ne bez razloga) pretpostavio da će se odmah potom oglasiti Nada dr Macura sa savetima cenjenom auditorijumu da se protiv prolećnog umora treba boriti slojevitim oblačenjem i ispijanjem velikih količina tečnosti, ali ne lezi vraže, ne pređoh ni dva km kad osetih da sam se probudio umoran (ali da sam to tek u tom trenutku shvatio) da mi sevaju kolena i da sam depresivan. Oči me, doduše, nisu pekle, verovatno zato što sam imao HTZ opremu – naočare – koje su koliko-toliko zaustavljale nasrtaje smrtonosnog polena.

Sindrom kome sam podlegao drevna je psihološka činjenica, u široj javnosti poznata kao sugestija, kojoj smo – u manjoj ili većoj meri – svi podložni, kao što smo svi podložni glavoboljama, jutarnjim depresijama i sevanjima kolena, samo što sve te simptome ne opažamo (ili ih, što je još pametnije, ignorišemo) sve dok nam ih neki neupitni autoritet, poput Radija Beograd, ne nabije na nos.

Ali ne brinite. Čim proleće prođe, Radio Cice će promeniti ploču, prolećni umor će nestati kao rukom odnesen, a njegovo mesto će zauzeti zastrašivanje paklenim vrućinama, „poslednji put zabeleženim 1837“. Prelazimo na temu. Kad bi se stvar sa medijskim sugestijama zaustavljala na prolećnom umoru i paklenim vrućinama, to bi, da kažemo, bilo mačji kašalj; nevolja je što na potpuno isti način funkcioniše i „pouzdana“ Informerova informacija „da će 25. aprila ove godine šiptarski teroristi izvršiti pokolj nad golorukim Srbina na KiM-u i da su za tu akciju već dobili zeleno svetlo Zapada, pod uslovom da pokolj potraje samo jedan dan“. Tvrd vam stojim da se 99% čitalaca – teške li reči – odštampotine Informer u trenutku osetilo masovno zaklano i da je još trenutačnije, onako gnevno, zaboravilo da nema para da plati struju i da kupi leba, ono „s lebom“ ne treba ni pominjati. Nije to tako samo u Srbiji, tu je samo najočiglednije, tako funkcionišu stvari i u ostatku sveta, a to je zato – evo još jednog prosvetljenja koje sam čuo na talasima Radija Beograd – što je nastupilo doba – neoistine. I prolećnog umora.