Čitam juče članak Žaka Atalija o Vikiliksu i curenju državnih tajni. Žak Atali je, inače, veoma vispren čiča. Zajedno sa još nekoliko francuskih teoretičara – za koje je ovde malo ko čuo – uživa ogroman ugled u svetu i njegove se knjige i članci čitaju na, kako se to kaže, veoma „visokim mestima“. Evo, recimo, skoro sam naišao na podatak da Pentagon kupi pedesetak knjiga Pola Virilioa čim se pojavi neki njegov naslov. Pomeni Virilioa našem đeneralitetu, ima da te pogledaju ko ludaka. A možda te i tuže.
Elem, Atali piše o preimućstvima državne tajanstvenosti. Pogotovo kada se radi o tzv. strateškim stvarima. Lakše ćeš, saznajemo iz Atalijevog teksta, ostvariti neki naum ako za njega niko ne zna. A još lakše, ako stvoriš utisak da nameravaš da postigneš nešto sasvim drugo. Naši državnici i voždovi, nenadmašni amateri, ovu državotvornu lekciju uopšte nisu savladali. Da stvar bude gora – postupaju upravo suprotno. Jedva čekaju da svoje strategijske i taktičke planove razglase po Srbiji i po svetu. Sasvim je druga stvar što je većina tih planova fantastična ili neozbiljna. Ali i ono malo racionalnih i ostvarivih osuđeno je na neuspeh zbog, je li, „transparentnosti“.
Pa kad je već curenje tajni u modi, ajde da se i ja još jednom time pozabavim. Evo, cenjeni publikume, svi kukaju na nestašicu mleka, ali niko ne zna strašnu tajnu: da u Srbiji nema slame. Lepo ste pročitali – nema slame. Bejah pre neki dan u Bajinoj Bašti, svratim kod kuma Neđe. Kum kupio kera, napravio mu kućicu i sad mu treba naramak slame, da položi na pod psećeg stambenog objekta. Ali – 'oćeš Crven Ban. Nema slame. Kako nema, kume, pitam. Lepo, kaže kum, nema. I punktum.
Ponavljam: sve se događa u Bajinoj Bašti. Do pre deset-petnaest godina, bilo je dovoljno da prepešačiš petstotinak metara od centra varošice i naišao bi na idilične stogove tog, sada deficitarnog resursa. U još davnija vremena, tamo negde sredinom sedamdesetih, slame je bilo čak i u Žarkovu, gde sam vo vremja ono stanovao neko vreme. A sada, slame ni od korova. Kumov će pas, Beli, dobiti vojničko ćebe, što se nekom može učiniti kao bolje i modernije rešenje. Ali nije. Nema boljeg izolatora od slame. Osim toga, slama se menja na svakih sedam dana, pa keru em toplo em čisto, a vojničko se ćebe ne može kupovati tako često. Jedino rešenje – kako ja to vidim – jeste da kum Belom kupi mašinu za pranje veša, pa neka Beli sam pere svoju posteljinu. Ali nije sve ipak tako crno. Kum je čuo da slame još uvek ima po tarskim vijogorima i vukojebinama. Izvestiću vas šta je bilo, ako u međuvremenu i tamo ne nestane slame.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
