Drugačiji ishod nije bio moguć; ograničeno načelo kome je pripisan apsolutni značaj – u ovom slučaju Kosovo i srpski narod – moralo je završiti u apsurdu i samorazaranju.
Opsednutost „srpskim zemljama“, teritorijama – koje su, ako se tako moće reći, trajan i neiscrpan resurs – proizvela je apsolutno neobaziranje na faktor vremena koje neprestano izmiče. Ta „vanvremenost“, to večno vraćanje na početak, ta upornost u „brisanju“ prethodnih istorija tokom vremena je izazvalo poremećaje u uzročno-posledičnom lancu, tako da se, uz samo malo preterivanja, može reći da je Srbija neprestano suočava sa beskonačnim nizom posledica. Otuda – nazovimo ga Ćosićev paradoks – da Srbi pobeđuju u ratu, a da gube (moglo bi se reći i da se dosađuju) u miru, pokazalo se to na početku XX veka kada se Srbija, nakon serije pobeda u balkanskim ratovima i Prvom svetskom, basnoslovno proširila, ali je u tom proširenju izgubila samu sebe i više od polovine muške populacije. Srbi u periodima mira, naprosto, ne znaju šta da urade sa samima sobom i kako da urede večito nedovršenu državu, otuda česte promene društvenih uređenja – svaka sledeća jalovija od prethodne – zato što se u spoljašnju formu bilo kog društvenog uređenja automatski uliva „srpski“ mitološki sadržaj i udara joj se pečat „srpske posebnosti“.
Pečata tih „posebnosti“ nije bilo pošteđeno ni pravoslavno hrišćanstvo koje je takoreći prekonoć „posrbljeno“ uvođenjem u opticaj nesuvisle teorije i (nepostojeće) prakse svetosavlja, to jest – „pravoslavlja srpskog stila“.
Govoriti o „stilovima“ u hrišćanstvu, samo po sebi je izraz nepoznavanja ili, pre, neobaziranja na temelje hrišćanskog učenja. Hrišćanstvo je univerzalna religija koja – u naše vreme, doduše, uglavnom na papiru – ne pravi razliku između „Jevreja i Jelina“, a kamoli između partikularnih, nacionalnih (nacionalističkih) „stilova“, sledstveno čemu je „nacionalizacija“ hrišćanstva u teološkom smislu jeres, a u političkom smislu – fašizam slovensko-pravoslavnog, „stila“ koji će Vladiku Nikolaja navesti da u nacionalističkoj zaslepljenosti (i gordosti) napiše sledeću rečenicu: „I evo, on je (Adolf Hitler) došao na ideju sv. Save i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“ Označiti svetog Savu kao preteču nacizma – ideologije koja je prezirala i pravoslavlje i svetost i Slovene – bilo je znak apsolutnog gubitka duhovne i moralne orijentacije koji će vrlo brzo početi – i do dana današnjeg neće prestati – da rađa svoje gorke plodove.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
