Nesveto svetosavlje (3)

Reklo bi se, takođe na prvo slušanje, da je to nekakva konzistentna doktrina, u stvarnosti, međutim, to je samo nekoliko izanđalih rečenica o tome da bi Srbi trebalo da poštuju Svetog Savu i da slede njegov primer.

Pre nego što se upustimo u podrobnije razmatranje svetoslavlja i posledica proisteklih iz njega, pogledajmo – koristeći nekoliko nasumičnih citata iz Čajkanovića – kako narodno predanje svetosavskih Srbi vidi svog uzora, Svetog Savu.

„Sveti Sava je“, kaže jedna narodna priča, „prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao, samo zato što kad je svetitelj džinovskim korakom zakoračio s jednog brega na drugi, nije i sam uspeo da učini tako veliki skok, već se stropoštao u dolinu“. Nije to kraj svetiteljevim nepočinstvima. Sava je, kaže sledeća priča, „jedno ni krivo ni dužno čobanče pretvorio u psa samo zato što je ležeći jelo“. Idemo dalje. „Neki seljaci iz sela Breška behu iz nestašluka namazali magarca svečevom crnom bojom, zbog čega je Sveti Sava prokleo celo selo da se više ne množi, tako da seljani od tada nose samo crnu odeću.“ Ako su seljaci nagrabusili, ni varošani nisu bolje prošli jer je gnevni svetac „prokleo čitavu jednu veliku varoš i učinio da propadne u jezero. Samo zato što mu je neko iz te varoši sakrio rukavice“.

Osim što su materijal za dubinsku psihoanalizu, navedeni citati svedoče o ukorenjenoj težnji Srba da sveto srozaju u blato, a da sakralizuju profano, što će – u svojoj najrazornijoj i najgrotesknijoj formi – pokuljati na svetlost dana tek krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.

Svetosavlje u suštini jedva da ima veze sa pravoslavnim hrišćanstvom, ono je primitivna politička doktrina koja će poslužiti kao ideološka osnova za profašističke pokrete koji su u Srbiji između dva rata nicali kao pečurke posle kiše; ono je – kao i većina lažnih srpskih mitova – toliko fleksibilno da je vladici Nikolaju pošlo za rukom da ga poveže sa nemačkim nacizmom – u kome je vladika video spasioca tradicionalnih vrednosti – kao što je generalu Milanu Nediću Kosovski zavet poslužio kao opravdanje za čin veleizdaje. Sam Sveti Sava, uprkos činjenici da je bio otšelnik i asketa – i da mu je uplitanje u politiku, mirenje na krv i na nož zavađenih srpskih velikaša verovatno bio krst i muha duhu – predstavljen je kao neka vrsta školskog revizora i nacionalnog društveno-političkog radnika.