Kada se dogodi – a sve se češće događa, a naročito se često događa u Srbiji – da neuspešni ljudi „uspeju“ u životu, taj uspeh se, po sili nužde, pretvori u neuspeh života. Ilustrovaću ovo kratkom epizodom iz Virtualne istorije. Kada je lord Halifaks prvi put sreo Hitlera, pomislio je da je u pitanju lakej i umalo mu nije predao kaput i rukavice. Sad pazite: držim da Halifaks nije pogrešio, pogrešila je realnost, jer bi u realnosti u kojoj je živeo i u kojoj se formirao lord Halifaks Hitler nužno biti lakej. Toj, međutim, realnosti beše istekao rok trajanja, pa je Hitler postao kancelar.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Rok trajanja svih naših realnosti odavno je istekao, pa su se popečiteljskih (i mnogih drugih) položaja dokopale osobe koje u ex-yu realnosti, inače ravnoj pengovim mudima, ne bi dogurale dalje – i to u najboljem slučaju – od referenta za ONO i DSZ. Moglo bi se, dakle, reći da su ti dilberi „uspeli“ u životu i donekle je razumljivo što taj uspeh – po cenu okolnog života – žele i da ovekoveče, to jest da zauvek ostanu u stanju „uspešnosti“, a to – misle oni – mogu postići samo ako ionako niske kriterijume spuste još niže, na nivo na kome se osećaju kao kod kuće. U praksi to zgleda ovako. Vučić suvereno zagospodari Srbijom, a njegovi vučići, da ne kažem baš vučjaci, odmah požele da suvereno zagospodare svojim selendrama i pičkovcima, a ako im neko stane na put – ili im se samo učini da je stao – e, onda, bato, kreće degenek.
Upravo se to dogodilo Saši Jankoviću, zaštitniku građana, koji je zahvaljujući sveopštoj naopakosti koja pustoši Srbiju, došao u apsurdnu situacija da umesto on građane, građani brane njega od državnika. Nije Jankoviću išlo nešto naročito loše sve dok se nije zamerio – uglavnom se misli Vučiću, a meni se čini jednom mnogo moćnijem faktoru – Vojno-bezbednosnoj agenciji i njenom titularnom zaštitniku, nepodšišanom militarnom popečitelju, Gašiću. E, tada je krenuo čak i za srpske prilike nezapamćeni degenek, da bi se na kraju pogromu priključio, istina podšišani, popečitelj policajni, u civilstvu doktor nauka po zanimanju. Izvadio popečitelj iz policajne arhive 23 godine star slučaj samoubistva Jankovićevog prijatelja i raznim hokus-pokusima insinuira da je Saša Janković u stvari umešan u smrt svog prijatelja.
Ne znam zašto se Vučić žali po televizorima naše zemlje ponosne da ga intelektualci ne prihvataju i da – bajagi zbog njegove političke prošlosti – s indignacijom pljuju na njegov put u pakao popločan dobrim namerama. Možda bi bilo drugačije, možda bi intelektualci, a i mnogi drugi, promenili mišljenje, kada bi Overlord poslušao savet druga Tita i sa lepih reči prešao na lepa dela. Ne znam kako Vučić misli da Srbiju izvede iz materijalne bede, ako toleriše (i podržava) klovnove koji je guraju na dno duhovne i moralne bede? Znate li vi?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
