Dođe Sajam knjiga – vreme rukovanja, što reko Steva Raičković – pa ako je Đole Vukadinović bio zadovoljan izborom ovogodišnjih otvarača (a nije mu lako ugoditi), neka fešta počne.
Mada mi kako vreme odmiče sajmovi knjiga sve manje liče na vašare (što sajam u osnovi i znači i što bi trebalo da bude), a sve više na amatersko glumatanje politički korektne učevnosti, poslovnosti i šta-ti-ja-znam, šta sve ne, u sajamskim halama iz godine u godinu provodim sve više vremena, što ne znači – ne trčite pred rudu – da sam prestao da pušim, postao politički korektniji i učevniji, nego da sam omatorio jer je u bolja vremena Sajam bio samo povod (i polazna stanica) za Kalvariju po beogradskim kafančinama i mutlacima.
Ove godine sam baš prekardašio, pa sam – što ranije nikada nisam činio – došao već na dan otvaranja koje (na svu sreću) bilo nekuda izmešteno iz hale 1, tako da bi neki naivčina mogao doći u napast i pomisliti da sam vreme proveo u srdačnom rukovanju, razgledanju štandova i razgovorima o književnosti, ali naivčina po običaju ne bi bio u pravu, jer je glavna tema prvog sajamskog dana bilo – „ono“.
Možda se pitate koje „ono“. To sam se i ja zapitao kada me je prvi sagovornik (a bilo ih je više) odmah nakon rukovanja sav uzibrećen upitao – jesam li gledao „ono“, pod „onim“ podrazumevajući SNS-ov rođendanski tulum, ove godine upriličen na stadionu Tašmajdan, a dogodine – ako Bog da – na stadionu JNA, sa sve sletom i svečanom predajom štafete.
„Ono“, naravno, nisam gledao, ali sam se – nakon nekoliko detaljno prepričanih dogodovština sa „onog“ – zamislio nad „onim“, bolje reći nad onima koji se – dobro znajući šta će u „onom“ videti i još bolje znajući da će ih viđeno dovesti u stanje amoka – uredno nameštaju pred televizore samo zato da bi se zdravo uzibretili i dobili povod za izlive pravedničkog gneva.
Da ne bude da sam ja oduvek bio iznad situacije, priznajem da sam dugo godina redovno gledao, ako ne baš partijske rođendanske tulume, a ono skupštinske prenose i da sam takođe redovno zapadao u stanje teškog amoka, a da sam tek pod starost shvatio da je tlo na kome raste i buja vladajućestranačka razdraganost u stvari ogorčenost koju kičerajski trijumfalizam, osiono samohvalisanje i samozadovoljstvo izazivaju kod neistomislećeg cenjenog publikuma. Držim da će ta spoznaja s vremenom manje-više svakom doći iz dupeta u glavu, ali ako budemo čekali da takozvana kritična masa do te spoznaje dođe u sedmoj deceniji života, pretvorićemo se – već smo se u stvari u to pretvorili – u zemlju prekasno opamećenih staraca i za sve osim smartfona apsolutno nezainteresovane mladeži. Ako se drugačije ne naredi, nastavak sledi u sutrašnjem broju Sajamske hronike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
