Nobelova kazna

Imao sam snažan utisak (i siguran sam da me nije varao) da svi ti davači podrške – kojih se tokom mračnih devedesetih nakupilo tušta i tma – enormno precenjuju svoj značaj i da tim precenjivanjem – ič ne pomažući kome god da su pomagali – enormno povećavaju svoj publicitet i „ugled“, a da pritom dupetom ne mrdnu.

U plejadi poluanonimnih lovaca u mutnom koji su „podržavali srpski narod“ – od koji su neki i kraduckali po beogradskim buticima – nama je zapao je i jedan kapitalac – Peter Handke, pisac ogromnog (zasluženog) ugleda, čija je podrška u Srbiji dočekana oduševljenjem dostojnim društva u stanju permanentnog afekta.

Otuda je bilo predvidivo da će odluka Nobelovog komiteta da istoimenu nagradu za književnost dodeli Handkeu, u Beogradu ogrezlom u halucinacije svih vrsta biti shvaćena kao „ispravljanje istorijske nepravde prema Srbima“, što je u Kitaj Gorodu i njegovim organima (uključujući polne) između redova ovako postavljeno:

„Handke je dobio Nobelovu nagradu, Handke je podržavao Srbiju i došao na Miloševićevu sahranu, sledstveno su Nobelovu nagradu dobile i Srbija i Miloševićeva sahrana, pa jesmo li vam rekli da će „istina o Srbiji kad tad isplivati na površinu.“

Jasno mi je, dakle, ovdašnje beslovesno oduševljenje Handkeovim Nobelom, mnogo mi je, međutim, manje jasno zapadno zgražavanje nad Handkeovom nagrađenošću, kojoj se sa književnog aspekta nema šta prigovoriti. Ako se već otresitiji Bosanci i Hrvati – koji znaju da Handke nije imao nijednu tenkovsku diviziju i da je mnogo više napravio budalu od sebe nego što je pomogao Miloševićevu mašineriju smrti – nisu uzibretili, zašto se, koji Sebastian, ibrete „aktivisti“ iz belog sveta, koje je inače uglavnom boleo Sebastian za ex-yu pokolj.

Malo je čudno da se niko – ni kod nas, a ni „na strani“ – nije zapitao zašto Handke, zakleti mrzitelj kapitalizma i Zapada, branitelj poniženih i uvređenih Srba, Nobelovu nagradu naprosto nije odbio, a kad je već nije odbio, zašto novčani iznos nagrade – na podobije drugog srpskog nobelovca (koji takođe nije bio Srbin) – nije poklonio bibliotekama u Republici Srpskoj, recimo.

Takođe je bilo predvidivo da će Vrhovno Prevashodstvo presaviti tabak i Handkeu uputiti srdačnu čestitku u kojoj je, između ostalog, rekao: „(…) biću slobodan da kažem, Vašu Nobelovu nagradu doživljavamo kao da je dobio neko od nas. Sada, uz Ivu Andrića, slavimo još jednog našeg nobelovca“.

A tek je bilo predvidivo da će drugonagrađeni, SPS, požuriti da predloži osnivanje nagrade Peter Handke. Čim se nagrada osnuje – a nije nemoguće da će biti osnovana – momentalno ću vam podastrti spisak prve desetorice dobitnika/ca. I to je predvidivo.