Normalnost kroz vekove

Uzmimo primer. Sve do sredine XVIII veka bilo je sasvim normalno da se kralj ujutru javno iskenja pred svitom dvorjana i da mu – nakon što se uz bodrenje dupeuvlakača reši crevnog balasta – kamerdiner lanenom krpom obriše dupe.

Bilo je to zlatno doba klozetskih metafora, nema šta, ali ako bi danas neki kralj – ili ne daj bože predsednik republike – od svojih dvorjana zahtevao da prisustvuju njegovim jutarnjim kenjanjima i da mu posle obrišu dupe, to bi se smatralo ekstremno nenormalnim ponašanjem, tako da bi kralj/predsednik-serator bio prisiljen da abdicira/rezignira, ali mu ipak ne bi bila odrubljena glava, što je svojevremeno takođe bio sasvim normalan postupak u takvim situacijama.

Srpski vladari, fakat, nisu kenjali pred dvorjanima – bar nema pisanih dokaza za to – ni danas to ne čine, ali pazite sad – ukoliko bi neki srpski vladar (bez obzira na boju) odlučio da uvede praksu kenjanja pred dvorjanima, to bi u Srbiji momentalno postalo normalno i ne samo normalno, nego i obavezno, a dvorjani bi se utrkivali kome će pripasti čast da Visokom Dupetu lanenom krpom obriše dupe.

Ne bi to bio naročit problem. Današnji srpski dvorjani su srpskim Visokim Dupetima uvek pri ruci, tačnije pri dupetu, a najtačnije – u dupetu i to je jedan od mnoštva razloga zašto smo svi džumle u Sebastijanu Kurtzu. Drugi iz tog mnoštva razloga je što je – za razliku od javnog kenjanja – starovremenska praksa javnih pogubljenja vladara u Srbiji i dan-danas na snazi, samo se kao ustupak duhu vremena sa hladnog prešlo na vatrena oruđa.

Pomerimo se u vremenskom toku malo unapred. Početkom XIX veka bilo je sasvim normalno – i probitačno – da belosvetski nacionalni voždovi i nacionalni pjesnici udruženim snagama „bude“ svoje narode, da ih huškaju na nacionalna ujedinjenja i teritorijalna proširenja, ali je to pri kraju XX veka postalo dibidus nenormalno i pogubno, a upravo to su – uz plebiscitarnu podršku SNiS-a – uradili naši nacionalni voždovi i pjesnici.

Nakon što je udruženi, političko-pjesnički eksperiment završio onako kako je završio – a mogao je mnogo gore završiti – da li su ovdašnji voždovi, pjesnici i SNiS okrenuli ćurak naopako i dokonali da to tako više ne ide?

Prividno – da, suštinski – ne. U stvari – uopšte ne. Zar nije usred prividnog okretanja ćurka naopako, dve hiljade, dakle, treće, streljan srpski vladar koji je davao sve od sebe da svakog građanina ponaosob izvadi iz vladarskih dupeta i da ih poštedi vladarskih sranja, bila ona javna ili intimna.

Uzmite sve gorepomenuto u obzir, dodajte još ponešto, pa sami zaključite da li je Srbija normalna zemlja ili nije, meni preostaje taman toliko karaktera da današnju kolumnu posvetim LJilji Smajlovićki, velikoj zaštitnici klozetskih metafora i normalnosti.