Novi patrijarh

Patrijarh Irinej je, po uzornosti življenja, skromnosti i molitvenosti dostojan naslednik počivšeg patrijarha Pavla i – jednako važno – duhovnik je koji se držao podaleko od javnosti i tabloidne politike. Razložno je pretpostaviti da novi patrijarh neće imati puno razumevanja za bezbožnike, lopuže, mutivode i propalice koji su u crkvi tražili, a nažalost prečesto i nalazili, potporu za svoje mračne rabote. Posao koji mu predstoji nije ni malo lak ni jednostavan. Nesaglasje – hajde da ne upotrebimo težu reč – među arhijerejima SPC poprima zabrinjavajuće razmere. Ne manji razlog za zabrinutost je otvorena podrška i saradnja dela episkopa sa raznoraznim „patriotskim“, polufašističkim i poluklerikalnim organizacijama, apsolutno stranim duhu pravoslavlja. Etnofiletizam i zilotizam su uhvatili dubokog korena među arhijerejima i sveštenstvom; sve su češće pojave nasilničkog ponašanja određenih grupa koje prekidaju liturgije i maltretiraju vernike i – u najcrnjem scenariju – čitava ta ujdurma može dovesti do raskola.

Sa druge strane neosnovana su nadanja da će Irinej sprovesti nekakvu radikalnu modernizaciju. Kao čuvar dogmata i svetih tajni, crkva se, sama po sebi delimično vanvremena, ne može modernizovati, to jest upodobljavati vremenu. Crkva, paradoksalno, treba da se – koliko je to moguće – demodernizuje i da se u vrati duhu svetootačkih vremena. To nipošto ne znači da treba da bude bastion zatucanosti i da nije u obavezi da razume i odgovori na izazove vremena. A ono je, tegobno i smutno, takvo da se njeno delovanje nužno mora temeljiti na rečima „jaram je moj blag i breme je moje lako“. Prevelika bliskost crkve i politike, olako mešanje carstva nebeskog i carstva zemaljskog, ne donosi ništa dobro ni crkvi ni državi. Ima već više od dvadeset godina otkako se ovde svetovne i profane stvari sakralizuju, a sakralne besramno skrnave i profanišu. Zbog toga nam i jeste ovako kako jeste. Ostaje nam da se uzdamo da će novoizabrani patrijarh imati snage da vernike i sveštenstvo ujedini u ispunjavanju Hristovih zapovesti i praktikovanju hrišćanskih vrlina, umesto u pogubnoj paganskoj „sabornosti“ plemena. Biće, naravno, pokušaja da se ćosićevski srbokomunisti i ostali vukovi u koži jagnjeta ponovo odomaće u Patrijaršiji. Njena vrata, svakako, i njima treba da ostanu otvorena, ali samo pod uslovom da pre ulaska polože pokajanje.