Prođe – kako to novindžije vole da kažu – i najluđa noć u godini i evo nas, krupnim koracima gazimo po novoj, 2015. godini. Pa dobro, jeste li se otreznili, đuturumi, ili ste po starom ovdašnjem običaju naumili da spojite januarske praznike? Ako ste se otreznili – što je verovatnije jer su se fondovi istanjili – onda ste pretpostavljam mamurni, pa ću vam dati jedan savet: okanite se listanja bajatih prazničnih novinčina u potrazi za čudotvornim lekom protiv mamurluka. Za to leka jednostavno nema. Osim, možda, jednog, koji mi je birvaktile preporučio moj drug iz Čačka Đembo. Kad pritisnu muke, naučavao je Đembo, treba zapomagati: Kuku, meni, moja mila majko, joj! Ako je zapomaganje iskreno – ex profundis, što no se kaže – čoveku, saglasno Đembu, momentalno lakne.
Znamo da su glavni krivci za mamurlučke tegobe takozvani slobodni radikali – odavno je to apsolvirao ovde često pominjani Slavoljub, trenutno neslobodni radikal – i očekivalo se da će sada, kada im je i vođa na slobodi, nacionalni mamurluk biti nepodnošljiviji. Kad ono međutim. Vođin povratak mnogo je više pojačao političko pijanstvo u susedstvu nego što je iskomplikovao glavobolju kod kuće. Nije to, međutim, zato što se vođa tokom godina provedenih u mardelju presaldumio, nego zato što je ovdašnji mamurluk uznapredovao i što, praktično, na javnoj sceni nema više gotovo nikoga ko – u manjoj ili većoj meri – nije Šešelj. Gde god se okreneš – agonija i ekstaza, buka i bes, munje i gromovi. Ili tavorimo u letargiji, ili zapadamo u histeriju, kao ono prilikom prošlogodišnjeg povodnja kada je Overlord umesto komandanta inženjerijske brigade na poslednju liniju odbrane postavio komandanta generalštaba. U takvoj atmosferi – malo je reći nestabilnosti, pa ću iskoristiti sintagmu smanjena uračunljivost – i nije bilo neko naročito čudo što je pojava leteće igračke za decu i odrasle imbecile protresla državu do temelja.
Zato bi, čestnejši publikume, bilo dobro da se u nastupajućoj godini i vlast i opozicija – između kojih, osim što su jedni na vlasti, a drugi nisu, nema nikakve suštinske razlike – manje (na rečima) brinu za „narod“, a mnogo više (na delu) za narodovu državu, pa ako im – uz Božiju pomoć – pođe za rukom (u šta sumnjam) da stabilizuju državu i državne institucije, narod će se već sam pobrinuti za svoju dobrobit. Kako za sada stvari stoje, država i njene institucije postoje samo u tabloidnim novinčinama i istim takvim televizijama, što je, slično kosmodisku, smešno, ali ipak deluje. Sve dok ne poleti neki dron ili dok se ne izlije neka reka. E onda, čestnejši moji, nastupaju belaji jer se provaljeni nasipi ne mogu zatisnuti novinskom hartijom. Srećna vam nova i proči praznici!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
