Obrnuti predznaci vremena

Od hrpe ponuđenih utisaka momentalno sam se opredelio za Vučevo obraćanje desetinama televizora/monitora, za koje sam nešto bio načuo, ali ga do nedelje uveče nisam video, da bih se – kad sam ga konačno video – prekrstio i rukama i nogama.

Vučićevo obraćanje televizorima izdaleka me je podsetilo na high tech varijantu Sporazuma s narodom, inače jednom od ključnih tema Utiska.

Naravno, s „obrnutim predznakom“.

Pomenuti ugovor su nasumično potpisivali ljudi iz naroda, dočim su (wanna be) izvršioci ugovornih radnji ostali nepotpisani, nevidljivi (i ničim obavezani).

U slučaju obraćanja televizorima davalac obećanja je bio (koliko toliko) stvaran dočim je oduševljena masa bila fiktivna, možda i kompjuterski generisana, kao u jednom distopijskom filmu – koga sam poodavno gledao i na koga me je obraćanje takođe podsetilo – u kome se stvarnim ljudima obraća kompjuterski generisan vožd. Vidite li vi – sve obrnuti predznak do obrnutog predznaka.

Bilo je predvidivo (a šta to u Srbiji nije predvidivo) da će najveću pažnju javnosti privući prvo Boškićevo pojavljivanje u javnosti nakon podužeg „strogog posta“, iz koga je, kako vožd Dveri reče, izvukao određene duhovne pouke, od kojih se meni kao autsajderu najupečatljivijom učinila – mada ne znam da li je do Obradovića doprla – pouka koju mu je uputio Nj. S., a koja glasi – nemaš ti, momak, visinu za Tomu Nikolića.

I Boškić je obrnuo predznak, tj. čurak.

Svečano je pred kamerama obećao Srbijanki Turajlić da ubuduće neće bacati anateme (i drvlje i kamenje) na muželožnike i Sapfine kćeri, mada mu ja, ruku na srce, ič nisam poverovao, prečesto Boškić okreće čurak da bih to učinio, ali, takođe ruku na srce, nije usamljen u toj za opoziciju srbsku uobičajenoj raboti teoretskog tumaranja iz jedne krajnosti koja im se učini probitačnom u drugu koja im se učini još probitačnijom.

Iako niko u studiju nije bio pijan – mada su svi izgledali kao da jesu – najtrezvenija je ipak bila Turajlićeva, koja je Oliveri i saučesnicima u biranju utiska podastrla nekoliko racionalnih razloga zbog kojih je malčice bolje izaći na izbore nego – hajde da se poslužim adžuvanskom metaforom – doći u poziciju furundžije koji se hvali da ide negde da bi bio aktivno nagužen.

Učinilo mi se da se i ljuta bojkot hanuma, Olivera, na momenat našla na ivici izbornog presalduma, ali se na kraju ispostavilo da me je utisak prevario.

Bilo kako bilo nije me prevario utisak da su sve opozicione „opcije“ te večeri predstavljene u studiju Nove S tehnološki inferiorne i tragično anahrone u odnosu na Vučića i SNS koji – ma koliko to i meni zvučalo apsurdno – idu ukorak sa duhom vremena i najnovijim dostignućima u globalnoj industriji masovne kretenizacije.

Tako vam je pa smočite, što reko naš narod.