Ode krčag

Bojim se da su goropadne izjave našeg prezidenta o beskompromisnoj borbi protiv korupcije u kojoj se „neće gledati ko je ko, ali u kojoj će svi imati fer suđenje“, u stvari poslovični krčazi koji će neko vreme ići na vodu, a onda se razbiti u sudaru sa nerešivim problemom. Problem je u tome što je u Srbiji korupcija zapravo temelj političkog sistema. Ne, na papiru, naravno. Saglasno ustavu, mi bismo trebali da budemo parlamentarna demokratija, ali znamo da izvan ustava to nismo. Ovde političke partije – i vladajuće i opozicione – uzurpiraju vlast suverena – naroda – i ono što dobijamo moglo bi se najtačnije definisati kao višepartijska diktatura. Zato sam svojevremeno govorio da Srbija bolje funkcioniše unutar jednopartijskog sistema, jer u neautentičnom višepartizmu, brojnost stranaka samo pojačava konfuziju i uvećava korupciju. Savez komunista je – vodeći više računa o mišljenju suverena – relativno lako mogla da udomi sve svoje kadrove, a pri tom u ono doba ni drugi ključni faktor korupcije – tajkunerija – nije bio u igri. Zadovoljiti, međutim, potrebe nekoliko saveza komunista pretežak je teret za malu i siromašnu zemlju.

Druga stvar. Površno se smatra da je korupcija samo kada osoba A mune osobi B koverat pun para. Jok, more. Korupcija je i kada glavešine postavljaju rođake iz provincije za šefove policije ili kada – patriotske indoktrinacije radi – na fakultete dovode naučnike bez naučnih radova i ugleda. Da ne zalazimo dalje u sitna crevca. Dovoljno će biti da se podsetimo da smo u novijoj istoriji, u pokušajima da prevaziđemo problem, promenili sve postojeće političke sisteme. Ali nijedno od tih uređenja nije iskorenilo koruptivnost burazerskog pluralizma. Lično donekle verujem u poštenje prezidentovih namera, ali ne verujem u naročit uspeh antikorupcionaške kampanje. Sve da se pronađu i pravdi privedu svi počinioci grandioznih, a dosad nekažnjenih pizdarija, zatvori će se istina napuniti, ali će upražnjena mesta vrlo brzo popuniti novi korupcionaši. Džaba će krečiti, tvrd vam stojim. Jedina šansa da se izvučemo iz dovekovne kaljuge jeste ustavno redefinisanje države Srbije i uspostavljanje održivog kulturnog poretka. I sam prezident lamentira da institucije ne mogu graditi beskarakterni ljudi – i tu je sasvim u pravu – ali pri tom propušta da uoči da su i institucije, ovakve kakve su, zapravo legla korupcije. Ovo o čemu govorim jeste ogroman i nepopularan posao, ali tu smo gde smo i tako nam je kako nam je, upravo zbog toga što smo neskloni teškom i kreativnom radu, a skloni budalastim nadanjima da će nam EU ili Rusija srediti stvari i preuzeti brigu oko alimentacije. Ako bog da, pa se dogodi čudo i ovde se uspostavi realan politički i vrednosni sistem, onda će sam sistem nalaziti načine da se izbori sa korupcijom. U suprotnom, što se prezident bude više borio protiv vetrenjača, vetrenjače će sve bolje raditi.