Odgovor sofistima

 U našem slučaju, „patrioti“ su pojmove „Srbija“ i „srpski narod“ poistovetili sa figurom majke, a sebe samoproglasili za „najbolje sinove“ čija je „sveta dužnost“ nedremano bdenje nad materinim prosperitetom. Paganski relikti uopšte nisu neuobičajeni u modernom svetu; u ovom ili onom obliku uspešno su preživeli stoleća hristijianizacije. Patriotska pseudomitologija naših domoljuba suštinski se nimalo ne razlikuje od polinežanskih kultova Velike majke. Nevolje, međutim, nastaju onoga momenta kada opskurni kultovi požele da se afirmišu kao politika. Ali politika je moguća samo tamo gde postoje slobodne ličnosti; u patriotskoj optici takvih ili nema ili su otpadnici; ljudska bića su svedena na čisto kvantitativne ćelije u organizmu Velike majke i slobodni su isključivo kao participanti materine „slobode“. U paničnom bekstvu od slobode i odgovornosti, naši „patrioti“ se upuštaju u veoma opasnu rabotu – u apsolutizaciju relativnog koja za rezultat daje relativizaciju svih stvari iz čega proizilazi društveno rasulo labavo zaogrnuto apstraktnim plaštom patiotizma. Apsolutizovano relativno, u našem slučaju „srpstvo“ počinje da se ponaša kao apsolut – ono hoće sve, a ne može ništa. Hoće da se proširi, hoće da zagospodari, hoće da sve usisa u sebe i da svemu utisne svoj pečat i svoju volju. To što apsolutizovani nacionalizmi uvek završavaju u samouništenju (pri čemu nanose ogromnu kolateralnu štetu) posledica je toga što njihovo delanje ne proističe iz slobodne odluke – ma koliko inače brbljali o slobodi – nego iz nužnosti stihija kolektivnog nesvesnog. Čim neko dovede u pitanje destruktivnu trajektoriju nacionalnih interesa, odmah mu se postavlja pitanje: „Jesi li prestao da tučeš svoju majku?“

Mnogohvaljeno i beatifikovano „nacionalno jedinstvo“ otuda nije ništa drugo do paradoksalno jedinstvo u rasulu, sabornost u destrukciji i slepa odanost čarima haosa. Eksluzivnost u tumačenju svetih nacionalnih tajni koju „patrioti“ prisvajaju za sebe, porađa svojevrsni rasizam inferiornih, samosvest nesposobnih, nekreativnih i iskorenjenih koji – u nedostatku realnog neprijatelja – u svemu i svakome priviđaju neprijatelje i – konačno – dovode do nacionalnog, državnog i kulturnog raspada, to jest – do žalosnog stanja u kome se danas Srbija nalazi. Dobra vest je što je „patriotski“ paganski kult u opadanju. Ako je Miloševiću polazilo za rukom da zapali veliki deo ex-yu prostora, njegov naslednik, Koštunica, uspeo je da uždi tek nekoliko trafika i da spadne na podršku nekih šest posto biračkog tela. Pre nego što spadne na nulu, svima onima koji postavljaju pitanje jesmo li prestali da tučemo svoje majke, treba dati sledeći odgovor: „Marš, fukaro, u 3LPM:“