Odjec(b)i i reagovanja

U tome se naročito ističu divna stvorenja koji grade karijere na činjenici da su „protiv Vučića“. A kad si protiv Vučića, zna se – onda je sve dozvoljeno.

Nevolja tih individuuma – u stvari svih nas džumle – jeste u tome što Vučić ima sve mehanizme potrebne da mu sve bude dozvoljeno, dočim napred pomenuti antivučićevski individuumi hoće da im sve bude dozvoljeno, a da dupetom ne mrdnu, znojenje da i ne pominjem.

Da ne dužim. Moja malenkost je prekjuče polučila odjek i reagovanje određenog Nenada Petrovića, književnika ovdašnjeg, koji je u Danasu publicirao belešku naslovljenu „Evanđelje po Basari“.

I – šta kažem? Šta kaže autor beleške? Ne kaže ništa.

Prepričava šta ja pričam. U belešci se taksativno (i istrgnuto iz konteksta) navodi šta sam sve pisao tokom predizbornosti i postizbornosti, prebacuje mi se da nisam održao obećanje i SNiS-u priopćio za koga sam glasao, pita se gde mi je bila „logika“ kad sam proricao da bi Zoki Živković mogao dobiti 400-500 hiljada glasova i mnoga druga pročaja uvrhunjena jebitačnom završnicom, citiram: „Amin! Do mojega Sebastiana.“

Ovaj odje(b) na odjek i reagovanje bio je samo povod za nastavak onomad započete priče koju započinjemo pitanjem – šta je onih dva miliona koji su glasali za Vučića motivisalo da glasaju za njega? Ako zanemarimo sendviče i ferarije, složićemo se da ih je motivisao visok stepen očekivanja da će Vučić izbore dobiti „više nego ubedljivo“.

Ima još pitanja?

Šta bi se dogodilo da je onih 3.000.000 koji su „skupili hrabrost“ da na izbore ne izađu – i time sačuvaju dostojanstvo – stisnulo muda, izašlo na izbore i glasalo za nekog od Ne-Vučića? Vučići bi u tom slučaju izgubio sa 3:2, eto šta bi se dogodilo.

Ali, eto, i ta tri miliona su imali visok stepen očekivanja da će Vučić izbore „više nego ubedljivo“ dobiti pa su se uzdržali od izlaska na birališta i time obezbedili materijal za nekoliko godina jadikovanja, kukumavčenja i proseravanja nad Vučićevim nepočinstvima.

Druga je stvar što ni rezultat od 3:2 – pa čak ni 4:1 – u korist ovog ili onog Ne-Vučića ne bi ništa bitno popravio jer smo, kako stvari stoje, poduboko zgazili u zonu nepopravljivosti. Da se nešto popravljalo dok se popraviti možda moglo, Vučića ili ne bi bilo ili bi bilo 1:7 za njega.

Ali, eto, umesto da su se stvari popravljale i pravile nove, oni koji su bili zaduženi za popravke pravili su Vučića.

A znate li šta se dogodilo onom priučenom praškom kabalisti-amateru koji je napravio Golema, a nije znao formulu kojom se Golem, kad pohasi, vraća u prvobitno stanje. Bolje da vam ne prepričavam.

Šta, uostalom, ima da vam pričam. Videćete sami. Dobićete to viđenje po guzici. A SNiS-u ću sutrašnjem broju obznaniti za koga sam, zašto i kako glasao?