Odlazak dobrog duha

Koliko sam mogao videti, njegova smrt je u ovdašnjoj kulturnoj javnosti prošla prilično nezapaženo, što je, čini mi se, logična posledica estradizacije i tabloidizacije iste te javnosti. A Milenko – ili Pajo, kako smo ga zvali – bio je daleko od svega toga. I u duhu. I u prostoru. Cinik bi rekao – na bezbednoj udaljenosti. Nikada se nije preselio u Beograd. Za sva vremena je ostao unutar magičnog trougla Lučani – Požega – Čačak. I čini mi se da je dobro postupio.

Pajića sam – pod okolnostima kojih se više i ne sećam – upoznao krajem sedamdesetih godina prošlog veka. To upoznavanje je, bez preterivanja to kažem, bilo presudno za moj dalji život. Predanost umetnosti (ne samo književnoj) kod Pajića je bila tako snažna da se širila i na okolinu, pa je sledstveno probijala i oklop moje teške lenjosti. Pajo je ljude naprosto terao da rade i to pomoću publikacije Bilten autora, o kojoj će ovdašnja istorija književnosti – ako je bude bilo – imati puno toga da kaže. Šta je, zapravo, bio taj Bilten autora? Tridesetak, najviše četrdeset listova formata A4, odštampanih na šapirografu, ispunjenih prevodima i prilozima domaćih autora. Pajić je tu sve radio. Bio je i urednik i prelamač i štampar i distributer. Nije ga mrzelo. Kad malo bolje razmislim, Bilten autora je nešto najbolje što je šapirograf dao srpskoj kulturi, mislim tu na duh otmene pobune protiv okoštalosti, jalovosti i slavskih poetika svih boja. Objavljivao je Pajo u Biltenu autora mnoge stvari koje u „pravim“ časopisima nisu objavljivane, ne zato što se nije moglo, niko to nije branio, nego zato što za te stvari jednostavno nije bilo sluha. Pajićevi pozivi za saradnju u Biltenu autora – a i česta privatna pisma (još su se ljudi dopisivali) stizali su na adrese, pa tako i na moju, u onim zaboravljenim, najprostijim, plavim kovertima i beskrajno sam im se radovao, osim u situacijama kada su mi u istim takvim kovertima stizali pozivi od sudije za prekršaje ili za vojnu vežbu.

Onda je Pajić – i to u Prosveti, što je u ono vreme puno značilo – objavio knjigu priča „Jednostavni događaji“, knjigu koja je, na Pajićev nenametljiv način, promenila mnogo toga u srpskoj prozi. Ništa nije bilo jednostavno u „Jednostavnim događajima“, ali neka o tome i (i o mnogo čemu drugom što je ostalo iza Pajića) govore – a nadam se da hoće – pozvaniji od mene. I ja bih rekao puno toga, ali mogu samo da kažem: Počivaj u miru, dobri druže.