Kao što znate, cenjeni publikume, malo je reći da ne volim sport, očima prosto ne mogu da ga vidim. Po mom mišljenju, histerična pomama za sportom je, zajedno sa vrtoglavim usponom takozvane popularne muzike, jedan od ključnih faktora globalne kretenizacije ljudskog roda. Mani, more, priče o viteškim nadmetanjima, o zdravom duhu u zdravom telu, sve je to odavno postalo industrija, a odnedavno i organizovani kriminal. Šta da se radi, tako je to u mračnom dobu. Ali ako imam izvesnog razumevanja za sportiste koji zgrću ogromne pare pikajući lopte i loptice, razumevanja za individue koje to netremice gledaju i nalivaju se lošim pivom uopšte nemam. Sami ste se nahvatali na bućkalo, samo se vadite iz sportskog pakla.
Sledstveno tome, nisam hteo da gledam otvaranje Olimpijskih igara u Londonu. Čujem, međutim, da je bilo koječega za videti. Ponajpre kratki film u kome se osamdesetsedmogodišnja kraljica Elizabeta pojavljuje u društvu najnovijeg Džejmsa Bonda i čak – doduše uz malu pomoć kaskadera – iskače padobranom iz helikoptera. Moram da pohvalim kraljicu za sportski duh. Malo je koji predsednik republike na to spreman, kamoli kralj. Ali čekajte, HM je ipak kraljica jedne zemlje u kojoj znameniti rokeri, pa čak i takvi koji imaju jako loše mišljenje o kraljici i, uopšte, monarhiji dobijaju titulu ser, dok naši prangijaši u najboljem slučaju dobace do kafedžije. I to uz izdašnu pomoć političkih protuva i to tek posle mnogo godina provedenih u političarskim šupcima.
I tako, pod uticajem priča o otvaranju OI, i ja se odadoh futurističkim sportskim sanjarijama. Leškarim, tako, u hladovini i ko sanjam jedno leto u doglednoj budućnosti u kome se Olimpijske igre održavaju u Beogradu. Ili, možda, ako se Velji posreći, u Čačku. Veljini argumenti neoborivi: Jelica mnogo više podseća na Olimp nego Avala. A on, Velja, mnogo više liči na Apolona nego zakleti monarhista, predsednik republike Koštunica dr Vojislav (pljunuti Hefest) koji se u međuvremeni, opet preko nekog leša, domogao vlasti.
Radoš Bajić, a ko drugi, režiser otvaranja Olimpijskih igara, ubeđuje Sahibiju da u društvu Tihog ili Prleta ili čak sa obojicom uđe u helikopter i da hrabro đipi u bezdan. Tu se sanjarenje pretvara u noćnu moru. Sahibija stisne muda, uđe u zrakomlat, vikne „živela Srbija“, onda zapuši nos i skoči. Zašto je to, da kažemo, košmar? Zato, cenjeni publikume, što se padobran ne bi otvorio, ali nama, cenjenom publikumu.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
