Organizator zaborava

Dobro, ima tu – osim božanskih – i takvih pitanja na koja bih i ja, smrtnik, mogao i odgovoriti kao na primer – na kom se kontinentu nalaze neke zemlje – ali mislim da to vaistinu nije od važnosti za našu pripovest. Pre nego što se upustimo u dalju raspravu, skrenuo bih gospodinu Stankoviću – očigledno upućenom u neka moja pisanija – pažnju da ja pojmove „azijsko“, „evroazijsko“ (i proče slične) upotrebljavam isključivo u duhovnom, ne u geografskom smislu.

Koliko sam iz pismeta mogao razaznati, gospodin Stanković očigledno spada među one Srbe (a velika su većina) koji okolnu realnost – ukoliko se ne poklopi sa njihovim očekivanjima i željama – shvataju kao ličnu uvredu. U konkretnom slučaju, gospodin Stanković je uvređen rezultatima nedavnih izbora, pa – kako to već ovde ide – kreće u potragu za krivcima, među kojima je pronašao i mene. Nije mu jasno kako to da se ja, koji sam „onolike knjige napisao o tome koliko je opasno kada jedno društvo ništa ne nauči iz svoje istorije“, sada udarnički radim na „organizovanom zaboravu“. Organizator zaborava! Lep naslov za neki roman. Imaću ga na umu.

Kaže, nadalje, Stanković da je „nisko“ što sam nezadovoljnicima, s njim na čelu, poručio da Vučića mogu utužiti višem sudu u Timočkoj. Ne znam šta mu je tu zasmetalo. Taj sud je mesto na kome se legalno potražuju kompenzacije za duševne bolove. Da počem razmišljam kao Stanković, i ja bih se obratio Timočkom kadiluku, ali ne bih utužio Overlorda, nego stranke takozvanog evropskog, demokratskog bloka. Nisu li te stranke takoreći do juče imale većinu jedva manju od Vučićeve? I – šta su uradile sa većinom? Htele su da je apsolutizuju – dakle. Da dobiju podršku kakvu sada ima Overlord – pa su iz evropejstva i demokratičnosti skliznule u evroazijatluk i najcrnji populizam. Za razliku od Stankovića, ja nisam ljut na rečene stranke, njihova vođstva, članove i glasače. Ne vidim tu nikakvu zaveru. To je, naprosto, bio njihov stvarni i krajnji domet. Da su mogli bolje, bolji bi bili i učinci. Ujedno, ovo kako jeste danas jeste i krajnji (trenutni) domet Srbije. Možda će jednog dana biti bolje, sada je ovako. Izborni rezultati su vrlo egzaktan pokazatelj stanja nacionalnog duha. A neprihvatanje – makar i sa knedlom u grlu – rezultata (poštenih) izbora, po meni nije evropejstvo nego proplamskaj onog srpskog zloduha koji bi sve da reši prekonoć, preko kolena- atentatom, revolucijom, veličanstvenim mitingom, štampanjem bedževa i – na kraju – odlaskom u penziju. Koja se ovde zove – istorija.