Osveštavanje neosvešćenosti

Ko biva – doskora su tu obitavali zli dusi, tu su se održavale crne mise i ko zna šta još, što je za istančanu duhovnost pobedonosnih inđijskih esenesovaca bilo nepodnošljivo, pa su rešili da zlo isteraju molepstvijima i metanijama.

Može biti da su prethodnu inđijsku vlast listom sačinjavali ateisti, ali ateizam nije isto što i crna magija i satanizam, naprotiv, čaranja, vračanja, crna magija i satanizam proizilaze iz naopako shvaćene – modernim rečnikom-privatizovane i politizovane – duhovnosti koja pokušava da više sile iskoristi u niske ovozemaljske svrhe. Sledstveno, zdravo podozrevam da nova inđijska opštinska garnitura činom osveštavanja opštinskih prostorija nije bila naumila da iz opštinskog čardaka istera zle duhove, nego da zaseni prostotu i ubeleži političke poene.

Što mi je za opštinske vlasti razumljivo, ali mi nije razumljivo (u stvari jeste) zašto je lokalno sveštenstvo pristalo da učestvuje u tom parapolitičkom performansu, kao što mi nije bilo razumljivo zašto je, vaktile, sveštenstvo i monaštvo mnogo višeg nivoa od inđijskog uzimalo učešća u pronošenju (i skrnavljenju) svetačkih moštiju diljem bivšeg SFRJota, a u režiji blaženopočivšeg Miloševića, koji je – viđi vraga – bio prononsirani ateista. Ako mi gorepomenuto nije razumljivo, bar mi je – sa povelikim zakašnjenjem – razumljivo zašto su srpski borbeni ateisti, kada su se vaktile dokopali vlasti, jahali popove, a crkve pretvarali u domove – čuj sad – kulture.

Bila je to logična posledica – nazovimo ga provizorno borbenog hrišćanstva, u javnosti poznatijeg kao svetosavlje – koje je bacalo anateme i levo i desno, ne nužno na ateiste, ali obavezno na sve one koji nisu bili – sad ćete pomisliti „dobri hrišćani“, ali bićete u krivu – nego na sve one koji nisu bili „dobri Srbi“.

Dobro, de, ne insinuiram ja da će Ješić – kada se jednog dana, koji ne mora biti daleko, vrati na vlast – uzjahati inđijskog protu i na proti u galopu odjahati u Irig, ali mi se čini da bi, mira u kući radi, inđijsko, a i šire, sveštenstvo trebalo da se drži podalje od političkih prepičkavanja. Što opet ne znači da inđijsko (a i ostalo) srpsko sveštenstvo ne treba da ima politički stav i političke miljenike, ali svakako znači da bi trebalo da se priseti gradiva iz karlovačke Bogoslovije, naročito lekcije o tome da caru treba davati carevo, a Bogu Božije, jer, pazite, ako se caru da ono što pripada Bogu, Bog ume da se naljuti, pa da na zemlju Srbiju pusti dažd i potop. A onda džaba, oci, posle krečite, kad se molite da se potop povuče.