„Nemam vremena da vam sada objašnjavam zamršenu priču o tome kako je moj pradeda Sevag Androsjan silom prilika postao Anton Andrić, tako se zvao za razliku od mog oca koji se zvao Antun; takođe je bespredmetno ulaziti u razloge zbog kojih je Androsjan/Andrić prešao u katoličku veru, dovoljno će biti da vam kažem – Bosna je to, glava je bila u pitanju.
Upravo zbog tog nasleđa uvek sam odbijao da se izjasnim bilo kao Hrvat bilo kao Srbin, ne zato što imam nešto protiv Srba ili Hrvata nego zbog toga što bih ja – iako znam samo par jermenskih reči poput yes siroum em k’ez, što znači volim te i yes hay em (ja sam Jermenin) – mogao biti samo jermenski pisac. Mada se ni tako nikada ne bih izjasnio, jer smatram da književnost, kao duhovna delatnost, treba da bude visoko iznad nacija. Ipak, ako bih baš morao da se izjasnim, vama to mogu poverit, radije bih se opredelio da budem hrvatski pisac samo zato što su hrvatski pokvarenjaci i nasrtljivci malo uljudniji, a hrvatski grebatori malo umereniji od srpskih u obostranim besramnim pokušajima da se dokopaju novčanog iznosa moje Nobelove nagrade.“
Kada mi je Andrić rekao, rekla je sestra Andrić, na kakve su sve načine tobožnji pisci i pesnici pokušavali da mu iznude novac, razočarala sam se u srpske pisce i pesnike i od tada, uz nekoliko časnih izuzetaka, srpske pisce i pesnike smatram najbednijim mogućim protuvama.
Lagali su Andrića da im je novac potreban za komplikovane operacije na otvorenom srcu, za pokretanje prevratničkih književnih časopisa, za povraćaj kockarskih dugova zbog kojih mogu izgubiti glavu, za školovanje siromašnih rođaka. „Ali ja sam“, rekao je Andrić, novac – male sume novca – davao isključivo Jakovu Grobarovu, koji je otvoreno govorio da mu pare trebaju za alkohol. I nikome drugom. Tako je, draga gospođice Andrić, rekao je Andrić, „bilo sve dok me bolest nije ophrvala prvog decembra 1974, ne petog kako se tendenciozno i zlonamerno tvrdi.“
„Tog dana su me – priča se – posetili, a ja kažem da su provalili u moj stan, tobožnji pisci Gvozden Đoković i Milan Jovanović, koje ja uopšte nisam poznavao, ali mi se, onako grozničavom i dezorijentisanom, učinilo da ih poznajem. Ta dvojica navodnih pisaca, u stvari policajaca u civilu, iskoristili su moju privremenu neuračunljivost i primorali me da potpišem dokument o osnivanju nekakve apsurdne Andrićeve zadužbine.“
Je li vam sada jasno, pitala je sestra Andrić, zbog čega su poslednje Andrićeve reči bile spalite Andrićevu zadužbinu. Nije mi jasno, rekao sam, na šta je sestra Andrić odmahnula rukom. Pa kako vam nije jasno, opet je pitala, a ja sam se zapitao kako bi afera sa Andrićevom zadužbinom mogla biti jasna meni, koji takoreći do juče nisam znao da je Ivo Andrić umro, meni koji sam jedva znao da je uopšte i postojao.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
