Ovo i novo

… kada nam je – kako reče patrijarh serbski – gospod Bog poslao NJega Vrhovnog.

Ako uložite malo napora – što je za većinu nemoguća misija – i ako malčice napregnete pamćenje, opsetićete se da je Zemlja ponosnih jarbola i kartonskih Terazija ključala od nezadovoljstva vladavinom JexS-a Tadića, a da su najglasniji njegovi kritičari bile upravo personae dramatis koje su danas najglasnije u osipanju drvlja i kamenja na NJega Vrhovnog – minus one koje su u međuvremenu premetnule svetom – a da je – viđi vraga – „više nego ubedljiva“ većina istih tih persona (u klasičnolatinskom značenju te reči, potražite ga na Vikipediji) isto tako žučno, ponekad i žučnije, napušavala pokojnog Zorana Đinđića.

Zašto su to rečene personae činile i zašto su nastavile to da čine? Odgovor je (naoko) jednostavan: zbog (sasvim opravdanog) nezadovoljstva stanjem stvari u zemlji, što će reći zbog erupcije prostakluka, uspona podnaredničke psihologije, sveopšte bezobzirnosti, korupcije, lopovluka, laganja, mašćenja… da ne nabrajam dalje.

Ako je ovako kako je – a jeste – možda će vas interesovati zašto moja malenkost osipa drvlje i kamenje na poslednju slamku srpske nade – trenutnu (kilavu, ali alavu) opoziciju (svih boja)? Odgovor na to pitanje je takođe jednostavan. I to ne naoko. On Vrhovni se, naime, nije pojavio niotkuda i nije razvalio jednu uređenu državu i solidan pravni sistem, nego se uz nesebičnu pomoć današnje opozicije, a tadašnje vlasti – i po sili Božijih zakona – dokopao vlasti i samo nastavio da razvaljuje državu, jer se pokazalo da je u stanju da sve ono što je radila prethodna vlast (a vidi u prethodnom pasusu šta je radila) radi „brže, jače i bolje“.

Vratimo se na nezadovoljstvo koje je neminovnost na ovom guravom svetu i u još guravijem života, što je činjenica koja se svuda u svetu – osim u Srbiji – prihvata kao datost. Samo se u Srbiji i to u Srbiji svih boja, a „bez jedne pokrajine“ – i nigde drugde na svetu – uvrežilo mišljenje da je moguć život bez nezadovoljstva, da je život bez nezadovoljstva štaviše neko „pravo“ i da je moguće da nezadovoljstvo bude zauvek uklonjeno „skidanjem“ sa vlasti nekog Janka i (re)instalacijom na vlast nekog Marka.

Utuvite već jednom tutumraci. Nije Vučić napravio ovakav sistem, nego je sistem – kakav je u Srbiji već dvesta godina „na snazi“ – napravio Vučića, a u stanju je da Vučića napravi i od Mahatme Gandija, a kamoli od srebroljubivog i slatkorečivog đuvegije koji će naslediti NJega Vrhovnog, kada mu istekne desetogodišnji rok trajanja. Kao što sam u više navrata naravoučio, OVO se ovde – sa ovakvim ljudima na političkoj sceni (bez obzira na boju) – ne može popraviti. Mora se praviti nešto NOVO. Problem je u tom što u stvari ne mora, nego se samo može, i što OVO može da potraje doveka. Nastavak u sutrašnjem broju.