Paintbolidi

Drekavci su, međutim, završili u ropotarnici istorije, skupa sa čudotvornim hrastovima i proplakalim ikonama. A baš šteta. Naročito za ikone. Imale bi rašta da plaču i nariču.

Dakle ovako, u trenutku dok uz kafu budete čitali našu današnju kolumnu novi „saziv“ (nabijem na Sebastian i saziv i onoga ko izmisli tu reč) Kozačke skupštine biće svečano pušten u rad. Doduše polovično.

Kako to – polovično? Evo kako. Obavestih se iz današnjih novina (onih koje su stisnule muda da to objave) da je opozicija „zauzela stav“ da novi saziv skupštine za nju – ne postoji, što me je podsetilo na psihologiju drevnih ljubavnika/ca koji su u trenutku raskidanja veze partneru sasipali u lice – „ti si za mene mrtav“.

Ma koliko za nju skupština bila ništavna i mrtva, opozicija serbska se – na podobije pariske studentarije iz šeset osme – po ko zna koji put odvažila da pokuša nemoguće, tj. da se protestno okupi pred Skupštinom u nadi da će izbiti neki pičvajz koji će strmopizditi Vučića, nju instalirati na vlast, a posle…

Posle ćemo živeti dugo i srećno.

Za razliku od skorašnjih (donekle krvavih) ispredskupštinskih protesta, Visoko Mesto ovoga puta ništa nije prepustilo slučaju – što me navede na pomisao da ni na prethodnim protestima ništa nije bilo slučajno – pa je na lice mesta i oko njega rasporedila jake policajne snage koje u trenutku pisanja ovog teksta masovno legitimišu prolaznike, uključujući i nikad-ga-dosta-Radulovića, koji je najavio „blokadu zgrade“.

Bacih u neko doba pogled na televizor N1 i ustanovih da vaistinu ništa nije prepušteno slučaju.

Presing, bato!

Na svakog (potencijalnog) građanina-blokatora po jedan policaj. Da je đavo odneo šalu, pokazala je vest da je Srđan Nogo – koji je onomad bio rado viđen gost u skupštinskom holu – savatan još u Sarajevskoj ulici, koja će (cinik bi rekao) jednoga dana poneti njegovo ime.

Pronese se i vest – ne znam da li je fake – da su neki vladajući poslanici iz gornjih i donjih pičkovaca zalutali u lavirintima Doma Narodne skupštine i da za njima traga Gorska služba spasavanja.

Sve u svemu, seljački konstitucionalni panađur, provincijski cirkus, orijentalni jad, čemer i beda. Koji će – ako mene pitate – s protokom vremena bivati sve jadniji, čemerniji i bedniji.

Pred zaključenje naše današnje kolumne ponovo bacih pogled na direktan prenos TV N1 i ustanovih da se u toj kalakurnici u stvari ne zna ko je jadniji i bedniji – da li izabranici naroda, više nego ubedljivi pobednici koji uz zvižduke, mućkove i truli paradajz ulaze u visoko zdanje ili neorganizovana gomila gubitnika koja, za razliku od Grunfa, a na podobije majki opozicione invencije, misle da ako kaniš pobijediti, moraš izgubiti i onda iza glasa kukati.

Srećan rad, Kozačka skupštino na sve četir strane.