Papa i papani

Opažam, recimo, da visoki funkcioneri Tadićeve stranke ispoljavaju sve veću osionost u razgovoru sa novinarima. Poslenik pisane reči postavi pitanje budžovanu, a ovaj ladno prečuje pitanje i prilično besnim tonom krene da priča o Markovim konacima. Kao da budžovani misle ovako: „Štampa jeste slobodna, možete pitati šta hoćete i zbog toga nećete otići u zatvor, ali, gospodo žurnalisti, pa valjda mi koji smo vam tu slobodu dali znamo bolje nego vi odgovore na sva ‘goruća pitanja’. Ne može to tako. Iz niskih senzacionalističkih pobuda vi, novindžije, uporno nastojite da dokažete nama, koji oblikujemo stvarnost, da stvari nisu onakve kako smo odlučili na Glavnom odboru.“ Ili „na vladi“. Čak i onaj altruista, Boža Đelić, koji je batalio svetsku karijeru i došao da pomogne napaćenoj otadžbini, čak se i on – slušam neki dan – obreckuje u „Kažiprstu“. Pokazuje znake nervoze. Nestrpljenja. Ne dao bog da se neki novinar drzne pa da upita kakvog popečitelja: „Šta vi, gospodo, zapravo hoćete da postignete borbom za Kosovo? Kakvi su vaši ciljevi? Imate li razrađene rezervne planove?“

Budimo legalisti. Teritorija Kosmeta je vlasništvo suverena, to jest – naroda, kao takvog. Suveren ima sva prava da sazna šta se planira sa njegovim otuđenim vlasništvom. Poražene snage, nepoštena inteligencija i reakacionarni elementi preko baba-Kuraninog proročanstva ponekad plasiraju jeretičke primisli, pa gubitak Kosova pripisuju božijoj kazni zbog svojevremenog nelegalnog oduzimanja suvereniteta legalnom kralju. Idu i dalje pa tvrde da Boris Tadić sedi na tuđoj očevini. Oni najzadrtiji graje da se republikanci ponašaju kao da je Kosovo njihova prćija i sredstvo za namicanje glasova i podmirivanje pretkosovskih potreba aparatčika. Apelujem na novinare da skupe hrabrost i da budžovane češće pripitkuju: „Šta vi, zapravo, hoćete? Šta će Srbija dobiti od toga? I kako će se sve završiti?“ Još su sveže uspomene na osiono odbacivanje plana Z4 i na maksimalističku sprdnju sa pregovorima u Rambujeu. Sve se više ustaljuje mišljenje da će – nastavi li se ovako – kosovski problem biti presečen podaleko i od Beograda i od Prištine. I to mišljenje nije daleko od realnosti, tako mrske ovdašnjim serdarima i vojvodama. Neće, klikću ti sivi tići, nikada pregovarati sa Albancima ni o čemu drugom nego o statusu. Dobronameran kakav sam, laćam se zadatka da budžovanima prevedem značenje njihove jedine teme. Status, dragi serdari, znači – stanje. Svi vi znate kakvo je ono, može biti da ste poniženi što za odlazak na Kosovo morate da tražite dozvolu i što u svakom trenutku možete biti deportovani, ali to je stanje i . kako stvari stoje – zadugo će ostati tako. Sa druge strane, nije ni međunarodna pozicija prištinskih serdara baš sjajna. A najnesjajnija je pozicija preostalog srpskog stanovništva. Da sad ne otpečaćujemo mračnije knjige baba-Kuraninog proročanstva. Opomenimo se šta je drug Staljin rekao na vest da se papa uskurobecao zbog nekog njegovog poteza. „Aha“, ispućnuo je Koba dim iz lule, „a koliko papa ima tenkovskih divizija?“