Paramilitarizam

… militarizam oduvek imao odličnu prođu, što je u jednom trenutku našeg dijalektičkog razvoja dovelo do toga da se srpsko seljaštvo masovno uniformisalo. I to o svom trošku. Videćemo i kako.

Srpsko, naime, „narodno odelo“, koje se dana može videti još samo na esenesovskim partajnim i državotvornim priredbama, dakle šajkače i brič pantalone (u gorem slučaju od težine, u boljem od šajka) u stvari nisu nikakva narodna nošnja, pogotovo ne srpska, nego manje-više verna kopija vojničke kape i oficirskih pantalona, koje su u veliku modu ušle tek u poslednjoj četvrtini XIX veka.

Za razliku od njihovih savremenih kolega koji životare u paničnom strahu od golorukih SNS-ovskih predizbornih crnih trojki – drevni srpski oficiri su bili nedodirljiva, povlašćena klasa, medijske zvezde, bogovi i batine i kao takvi vlažni san širokih narodnih masa, sledstveno čemu su gedžovani, ako baš i nisu bili u prilici da, kad im se prohte, ubiju kralja, nastojali da ih imitiraju.

Znajući ćud srpskih oficira, a budući pride diplomac neformalne generalštabne akademije u moskovskom hotelu Lux, maršal Jugoslavije, Josip Broz Tito, je – kada je kucnuo njegov čas – naoružao čitav narod, oficirski kor blaženopočivše JNA pretvorio u partijsku organizaciju sa pevanjem i pucanjem i time naneo smrtni udarac ikonografiji i kostimografiji srpskog militarizma.

Sve dok se na diletantskoj pozorišnoj sceni srpske istorije nije pojavio serdar Aleksandar Vulin, srpska vojska (i srpski militarizam) tavorili su na niskim granama, a srpski visoki (i najviši) oficiri su poglavito služili kao pridržavači venaca prilikom polaganja na grob neznanog junaka, kao fikusi na državotvornim panađurima i – u boljem slučaju – kao komandanti odbrane od poplava.

Vojsci Srbije sada mnogo, mnogo bolje ide, ali – kao i svemu drugom, uostalom – isključivo u medijima, a kako joj je na terenu najljućeg srpskog karadušmanina, stvarnosti, to samo ona zna. Mada sam i ja doznao ponešto, sasvim slučajno, nisam špijunirao. Pre tri ili četiri godine, vraćajući se iz Kruševca, svratih na auto-putnu benzinsku pumpu, da sipam gorivo, protegnem noge i popijem kafu, kad tamo, na parkingu, ugledah poznat prizor – sedam-osam kamiona za vezu Vojske Srbije. Odakle mi je, možda se pitate, taj prizor bio poznat? Eh, odakle. Bili su to isti oni kamioni iz jedinice u kojoj je moja malenkost služila JNA (vojna pošta poznata KOS-u i Vulinu). Pa šta je tu čudno. Evo šta. Moja malenkost je u JNA bila školske hiljadu devetsto sedamdeset pete godine.