Zašto se uznemiravam zbog toga, zapitah se, zašto se uzrujavam zbog raspada Jugoslavije, neminovnog, blagotvornog, uostalom, nije li De Mestr negde rekao da se raspadanju palog sveta treba radovati, a Jugoslavija je bila baš sklona raspadanju, a onda se – donekle osokoljen De Mestrom – zapitah u čemu bi mi inače prošao put, ako ne u razmišljanjima o raspadu Jugoslavije i u pokušajima pronicanja u smisao besmislenih, u izvesnom smislu i paranormalnih fenomena, poput fenomena da su se uprkos smanjenju teritorija, rastojanja između bivših jugoslovenskih kasaba drastično povećala. Sve je to stvar percepcije, pomislih, nezgodna je okolnost što je zajedno sa Jugoslavijom propala i percepcija, u stvari najpre je propala percepcija, tek potom Jugoslavija.
Danas u takozvanom spoljašnjem svetu svako percipira po svom nahođenju, ono što mu padne na pamet i što iz najnižih pobuda ushte, to jest percipira samo čisti privid, velika je sreća što, pukim slučajem, pretpostavljam, nisam podlegao razornom uticaju subhumanih ideologija srpstva i hrvatstva na percepciju, sledstveno čemu stvari sagledavam približno onakvima kakve zaista jesu, a stanje stvari na prostoru bivše Jugoslavije – onakvo kakvo približno jeste – ne može se opisati drugačije doli kao tragikomična sprdnja sa geografijom i prostorom, koja – pomislih – na duge staze nipošto neće izaći na dobro.
Da bih potkrepio sumnju u utemeljenost novonastalih državica, stadoh, po svim propisima, u zaustavnoj traci, izvadih auto-mapu i – nakon što sam protegao noge – bacih pogled na stanje stvari u kartografiji bivše Jugoslavije. Ništa tu dobro nije imalo da se vidi, u svakom slučaju ništa što već nisam video, a opet, sve je bilo mnogo gore nego poslednji put kada sam zavirio u mapu, potpuno neupotrebljivu uostalom, srećna je okolnost što se, poučen gorkim iskustvom, oslanjam na instinkt i sećanje a ne na gnusne laži ucrtane u auto-kartu, u suprotnom bi se lako moglo dogoditi da umesto u Zagreb, stignem u Dimitrovgrad, nije isključeno da tamo i završim na kraju pogibeljnog putovanja, ne treba kukurikati pre svitanja, daleko je Zagreb. Državni entiteti ucrtani u mapu prostora bivše Jugoslavije, nije mi to promaklo, tog dana su mnogo više ličili na Roršahove mrlje, a mnogo manje na države u geopolitičkom smislu te reči, svako, pomislih, u tim mrljama vidi ono što u stvari ne vidi nego ono što se iz lojalnosti pretvara da vidi, da bi za uzvrat kako-tako životario – i koliko-toliko se ugodno osećao – u tim protivprirodnim državicama opasnim po život. Šta su drugo – nepristrasno posmatrano – konture Republike Hrvatske ako ne silueta žene širom raskrečenih nogu, u nedoličnoj pozi, u prolongiranom koitusu sa Republikom Bosnom i Hercegovinom, koja je, opet, unutar sebe dodatno rasparčana na subfederacije, subrepublike i subentitete.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
