Pasoška kontrola

  Više sam, moram priznati, očekivao od Hrvatske, tako sam pomislio odmah nakon što sam prošao pasošku kontrolu i premetačinu na hrvatskom graničnom prelazu Bajakovo. Hrvatska se nekada, pomislih kasnije, kada sam poodmakao i osvrnuo se oko sebe, posmatrano iz bilo kog njenog ugla, prostirala dokle je pogled dopirao, pa i dalje, a sada, kada se opasala granicama, minskim poljima i bodljikavom žicom, mnogo više liči na stovarište građevinskog materijala, nego na državu u pravom smislu te reči, ne preterujem kada to kažem, onoga trenutka kada projuri kroz koridor Slavonskih šuma i kada izbije na čistinu, svaki će se putnik uveriti da je stvari tako stoje. Država, pomislih, sa čije se teritorije – i to na potezu od najmanje pedeset kilometara – vidi teritorija druge države nije država nego ničija zemlja, a sa autoputa A3 kojim sam jurio ka Zagrebu sa leve strane sam sve vreme video teritoriju Bosne, a sa desne strane bih, samo da sam sam stao u zaustavnoj traci i popeo se na krov automobila, što umalo nisam učinio, video Mađarsku, kao na dlanu. Da li da se zaustavim i da bacim pogled na Mađarsku, pomislio sam u jednom trenutku, priznajem, da bih već u sledećem trenutku pomislio da bi to bilo traćenje vremena i da se u Mađarskoj nema videti ništa što već nije viđeno. Države koje zaviruju jedna drugoj u kuhinje i bračne postelje, države koje uvek imaju pred očima najmanje dve druge države, države koje neprestano jedna drugu drže pod prismotrom i koje pod okriljem noći jedna drugoj preturaju po prljavom vešu, eto to su države nastale na ruševinama Jugoslavije, pomislih. Odmah potom pomislih, ne bez sarkazma, da vojno-bezbednosnim službama novonastalih državica nisu potrebni radari, periskopi, dalekozori i prislušni uređaji jer se sva zbivanja i svi pokreti jedinica na okolnim neprijateljskim teritorijama vide golim okom i čuju uhom i ne samo da se vide i čuju, nego se mogu i omirisati, pomislih, osetih, zapravo. Uprkos hroničnoj zapušenosti nosa, nanjuših u prolazu miris ćevapčića, sogan dolme i bosanskog lonca koji je dopirao iz aščinica na Bosanskoj obali Save i namirisah vonj gulaša koji je povetarac donosio iz Mađarske, a svi su se ti mirisi mešali sa mirisima lokalnih specijaliteta, purice sa mlinicima i štrukli, što je, pretpostavljam bila povoljna okolnost za putujuću sirotinju iz južnoevropskih zemalja koja je tako u prilici da se – zalažući se zemičkama kupljenom za jeftine pare na benzinskoj pumpi u Šimanovcima – pošteno najede na proputovanju kroz Hrvatsku.