Zvuči li vam ovo gore kao kosmodisk? Možda i zvuči, ali će, belćim, delovati mnogo efikasnije, jer će se proizvodnje i distribucije ruskih, rodoljubivih čalabrčaka baviti Mihalkov Nikita, reditelj, i brat mu Andrej, Končalovski, takođe reditelj, a za projekat „patriotske hrane“ su – pročitah u mojoj omiljenoj žutari, Blicu – već dobili i kredit od dvanaest i kusur miliona evra koji im je blagoodobrio Putin, Vladimir Vladimirovič, lično!
Politika – tako je tu blagovest prokomentarisao jedan bivši ruski ministar, sada u opoziciji – ne bi trebalo da se meša u ugostiteljstvo. Saglasan sam. A istovremeno držim da bi još manje od politike, u ugostiteljstvo trebali da se mešaju umetnici, i to dobri, ali znate kako kaže „naš narod“: Mala para veseli čoveka.
No, dobro! Ne treba sumnjati da će složna braća, Nikita i Andrej, uz pomoć rodoljubivih ruskih nutricionista, skarabudžiti džank fud ukusniji od McDonaldsovih hamburgera, svetskih šampiona bezukusnosti, toliko bezukusnih da ponekad dođem u napast da poverujem u teoriju zavere saglasno kojoj Amerikancu turaju drogu u big mek. Ali ne mogu da ne zakeram, pa to ti je! Ako već nije u redu da se država meša u ugostiteljstvo, čini mi se da je još manje u redu mešati patriotizam i ishranu, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što dobro znamo gde, kako – i u kom obliku – završava sve što pojedemo. Ovo uopšte ne znači da ja imam nešto protiv patriotizma, naročito u situacijama kada je spontan, ali iskreno sam skeptičan prema koncesionarima patriotizma.
Kada neko, makar to bili i slavni reditelji, zakupi patriotizam, i to tuđim (u datom slučaju državnim) parama, onda tu uvek bude nečeg ljigavog i nečeg – hajde da kažemo – iznuđenog. Jer pazite, kada lanac Nikitinih i Andrejevih restorana masovne patriotske ishrane „zaživi, mislite li vi da neće biti zazorno, nepatriotski, pa i opasno otići na ručak u neki konkurentski restoran. Naravno, pod uslovom, da takvih restorana bude.
Ima tu još nedoumica! Budući da je u Srbiji sve više dilbera koji i po sunčanom vremenu otvaraju kišobrane ako u Moskvi počne da pada kiša, nije li razložno očekivati da će preduzimljiviji rusofili početi da otvaraju kioske sa patriotskom hranom. Nije li već bilo takvih pokušaja? Sećate li se kad su ožednelom Đoletu Vukadinoviću izdajnici na kvarno prodali hrvatsku vodu „Janu“. Sećate li se kako je Đole naricao nad nepatriotskom svešću srpske omladine koja, sluđena imperijalnom propagandom, nekritički pije vodu, uopšte ne proveravajući da li je srpska ili neprijateljska. Pa, evo mu prilike da otvori kiosk patriotske hrane. Možda mu Sanda Rašković Ivić, koja ne izbija iz Moskve, obezbedi i povoljan kredit. A jelovnik? To je bar jasno. Biće tipično srpski: Piroške, šašlik i muda od labuda. I voda Knjaz Potemkin.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
